У Европи се усред новог таласа врућина отворила бизарна расправа око коришћења клима-уређаја. У Француској, Великој Британији и Немачкој део левих и зелених политичких кругова почео је да представља климатизацију као идеолошки проблем, док се људима који на екстремним температурама желе да расхладе домове приписује еколошка неодговорност, па чак и склоност десном популизму.
Француска министарка Моник Барби критиковала је захтеве да се клима-уређаји постављају свуда, уз оцену да климатизација може бити само хитна мера, али не и право прилагођавање климатским променама. Слични ставови раније су се могли чути и у делу западних медија, где се коришћење климе представљало као морално и филозофски спорно, јер наводно смањује осећај хитности у борби против климатске кризе.
Међутим, критичари таквог приступа указују да се из удобних и расхлађених канцеларија лако држе лекције људима који раде у погонима, складиштима, кухињама, на градилиштима или улици, а затим се враћају у мале станове окружене бетоном и асфалтом. За њих климатизација није питање идеологије, већ здравља, сна и нормалног живота.
Посебан проблем види се у јавним установама. У Немачкој се показало да многе болнице, чак и оне грађене у овом веку, немају озбиљан систем климатизације. У појединим собама температура прелази 30 степени, што је нарочито тешко за пацијенте после операција. У Белгији је, због врућина, јавни превоз морао да скида старе возове са реда вожње, јер су композиције без климе постале неподношљиве за путнике.
Идеја пасивног хлађења, као што су добра изолација, сенка, зеленило, ноћно проветравање и паметна градња, сама по себи није спорна. Али када температуре данима достижу 35 или 40 степени, таква решења често нису довољна. Тада је потребна активна климатизација, а не морална осуда оних који желе да преживе врућину.
Оваква политика, оцењују критичари, само гура људе ка десним популистима. Када се обичном човеку који се кува у стану поручује да је његова потреба за расхлађивањем морално сумњива, појавиће се неко ко ће му рећи да га елите презиру — и на томе добити политичке поене.
Зато се упозорава да климатска политика не сме постати средство понижавања људи. Садња дрвећа, боље планирање градова и енергетски ефикасна градња јесу важни, али не могу бити изговор да се радницима, сиромашнијима и болеснима ускраћује основна заштита од екстремних врућина.
На крају, порука је јасна: ако европске елите наставе да од елементарне људске потребе праве идеолошки грех, не треба да се чуде када им се то врати на изборима. Политичко понижење људи који се кувају на плус 40 увек има последице.
