U Evropi se usred novog talasa vrućina otvorila bizarna rasprava oko korišćenja klima-uređaja. U Francuskoj, Velikoj Britaniji i Nemačkoj deo levih i zelenih političkih krugova počeo je da predstavlja klimatizaciju kao ideološki problem, dok se ljudima koji na ekstremnim temperaturama žele da rashlade domove pripisuje ekološka neodgovornost, pa čak i sklonost desnom populizmu.
Francuska ministarka Monik Barbi kritikovala je zahteve da se klima-uređaji postavljaju svuda, uz ocenu da klimatizacija može biti samo hitna mera, ali ne i pravo prilagođavanje klimatskim promenama. Slični stavovi ranije su se mogli čuti i u delu zapadnih medija, gde se korišćenje klime predstavljalo kao moralno i filozofski sporno, jer navodno smanjuje osećaj hitnosti u borbi protiv klimatske krize.
Međutim, kritičari takvog pristupa ukazuju da se iz udobnih i rashlađenih kancelarija lako drže lekcije ljudima koji rade u pogonima, skladištima, kuhinjama, na gradilištima ili ulici, a zatim se vraćaju u male stanove okružene betonom i asfaltom. Za njih klimatizacija nije pitanje ideologije, već zdravlja, sna i normalnog života.
Poseban problem vidi se u javnim ustanovama. U Nemačkoj se pokazalo da mnoge bolnice, čak i one građene u ovom veku, nemaju ozbiljan sistem klimatizacije. U pojedinim sobama temperatura prelazi 30 stepeni, što je naročito teško za pacijente posle operacija. U Belgiji je, zbog vrućina, javni prevoz morao da skida stare vozove sa reda vožnje, jer su kompozicije bez klime postale nepodnošljive za putnike.
Ideja pasivnog hlađenja, kao što su dobra izolacija, senka, zelenilo, noćno provetravanje i pametna gradnja, sama po sebi nije sporna. Ali kada temperature danima dostižu 35 ili 40 stepeni, takva rešenja često nisu dovoljna. Tada je potrebna aktivna klimatizacija, a ne moralna osuda onih koji žele da prežive vrućinu.
Ovakva politika, ocenjuju kritičari, samo gura ljude ka desnim populistima. Kada se običnom čoveku koji se kuva u stanu poručuje da je njegova potreba za rashlađivanjem moralno sumnjiva, pojaviće se neko ko će mu reći da ga elite preziru — i na tome dobiti političke poene.
Zato se upozorava da klimatska politika ne sme postati sredstvo ponižavanja ljudi. Sadnja drveća, bolje planiranje gradova i energetski efikasna gradnja jesu važni, ali ne mogu biti izgovor da se radnicima, siromašnijima i bolesnima uskraćuje osnovna zaštita od ekstremnih vrućina.
Na kraju, poruka je jasna: ako evropske elite nastave da od elementarne ljudske potrebe prave ideološki greh, ne treba da se čude kada im se to vrati na izborima. Političko poniženje ljudi koji se kuvaju na plus 40 uvek ima posledice.
