Britanija sve više liči na državu koja je izgubila sposobnost da rešava stvarne probleme, pa zato sve više energije usmerava na kontrolu onoga što narod sme da kaže.
Umesto da se vlast bavi ekonomskim propadanjem, migracionom krizom, rastom kriminala, padom životnog standarda i kolapsom javnih službi, javnost sve češće gleda slučajeve u kojima policija reaguje na komentare, objave, mimove i sporne reči na internetu.
Navodi se da se u Britaniji godišnje beleži oko 12.000 hapšenja povezanih sa onlajn komunikacijom, što znači da se svakog dana desetine ljudi suočavaju sa policijom zbog izgovorenih ili napisanih reči.
To je izazvalo ogroman bes kod dela javnosti, jer mnogi smatraju da država ima snage da kontroliše govor običnih ljudi, ali nema snage da kontroliše nasilje, kriminal, ekonomsko propadanje i društveni raspad.
Poseban bes izaziva utisak da u Britaniji više ne postoji jednak tretman pred zakonom. Običan čovek može da bude pod istragom zbog komentara, dok se istovremeno javnost sve češće pita da li se teži slučajevi nasilja i kriminala tretiraju mekše kada se uklapaju u politički osetljive teme.
Slučaj Henrija Novaka postao je simbol tog gneva. Prema navodima koji su izazvali buru u javnosti, mladić je, nakon sukoba, završio u situaciji u kojoj je policija više pažnje posvetila optužbama za rasizam nego njegovom stanju. Taj slučaj je za mnoge postao dokaz da je sistem izgubio moralni kompas.
U takvoj atmosferi, priča o „govoru mržnje“ sve manje deluje kao zaštita društva, a sve više kao sredstvo za disciplinovanje naroda.
Kritičari tvrde da je problem u tome što su zakoni postavljeni preširoko. Kada država sebi da pravo da procenjuje šta je „uvredljivo“, „neprihvatljivo“ ili „opasno“, granica se stalno pomera. Ono što je juče bilo gruba šala, sutra može postati policijski slučaj.
Istovremeno, Britanija je u ozbiljnoj ekonomskoj krizi. Državni dug premašio je tri biliona funti, privredni rast je slab, produktivnost stagnira više od decenije, a životni standard ne prati rast cena.
Nacionalna zdravstvena služba je pod ogromnim pritiskom, mnoge zajednice se žale na rast kriminala, a obični ljudi sve teže pokrivaju troškove života. Umesto odgovora na ta pitanja, vlast sve više deluje kao da joj je glavni prioritet nadzor nad govorom.
To je suština britanske krize: država koja ne može da garantuje sigurnost, ekonomski napredak i funkcionalne javne službe, sada pokušava da garantuje „ispravan“ govor.
Ali što je pritisak veći, otpor postaje jači. Ljudi sve više vide da se ne radi samo o pojedinačnim slučajevima, već o promeni celog sistema. Ako čovek može biti uhapšen zbog reči, onda sloboda govora više ne postoji kao pravo, već kao dozvola koju vlast može da oduzme.
Ovaj problem nije ograničen samo na Britaniju. Širom Evrope uvode se novi mehanizmi za kontrolu onlajn sadržaja, borbu protiv „dezinformacija“ i kažnjavanje spornog govora. Formalno se sve predstavlja kao zaštita društva, ali u praksi sve više liči na širenje moći države nad javnim mišljenjem.
Kada vlast gubi poverenje naroda, ona ima dva izbora: da ispravi greške ili da pokuša da ućutka one koji o greškama govore. Britanija, po svemu sudeći, sve više bira drugi put.
A to je najopasniji znak. Jer države ne propadaju onda kada ljudi kritikuju vlast, već onda kada vlast počne da se plaši kritike više nego sopstvenog neuspeha.
