Британија све више личи на државу која је изгубила способност да решава стварне проблеме, па зато све више енергије усмерава на контролу онога што народ сме да каже.
Уместо да се власт бави економским пропадањем, миграционом кризом, растом криминала, падом животног стандарда и колапсом јавних служби, јавност све чешће гледа случајеве у којима полиција реагује на коментаре, објаве, мимове и спорне речи на интернету.
Наводи се да се у Британији годишње бележи око 12.000 хапшења повезаних са онлајн комуникацијом, што значи да се сваког дана десетине људи суочавају са полицијом због изговорених или написаних речи.
То је изазвало огроман бес код дела јавности, јер многи сматрају да држава има снаге да контролише говор обичних људи, али нема снаге да контролише насиље, криминал, економско пропадање и друштвени распад.
Посебан бес изазива утисак да у Британији више не постоји једнак третман пред законом. Обичан човек може да буде под истрагом због коментара, док се истовремено јавност све чешће пита да ли се тежи случајеви насиља и криминала третирају мекше када се уклапају у политички осетљиве теме.
Случај Хенрија Новака постао је симбол тог гнева. Према наводима који су изазвали буру у јавности, младић је, након сукоба, завршио у ситуацији у којој је полиција више пажње посветила оптужбама за расизам него његовом стању. Тај случај је за многе постао доказ да је систем изгубио морални компас.
У таквој атмосфери, прича о „говору мржње“ све мање делује као заштита друштва, а све више као средство за дисциплиновање народа.
Критичари тврде да је проблем у томе што су закони постављени прешироко. Када држава себи да право да процењује шта је „увредљиво“, „неприхватљиво“ или „опасно“, граница се стално помера. Оно што је јуче било груба шала, сутра може постати полицијски случај.
Истовремено, Британија је у озбиљној економској кризи. Државни дуг премашио је три билиона фунти, привредни раст је слаб, продуктивност стагнира више од деценије, а животни стандард не прати раст цена.
Национална здравствена служба је под огромним притиском, многе заједнице се жале на раст криминала, а обични људи све теже покривају трошкове живота. Уместо одговора на та питања, власт све више делује као да јој је главни приоритет надзор над говором.
То је суштина британске кризе: држава која не може да гарантује сигурност, економски напредак и функционалне јавне службе, сада покушава да гарантује „исправан“ говор.
Али што је притисак већи, отпор постаје јачи. Људи све више виде да се не ради само о појединачним случајевима, већ о промени целог система. Ако човек може бити ухапшен због речи, онда слобода говора више не постоји као право, већ као дозвола коју власт може да одузме.
Овај проблем није ограничен само на Британију. Широм Европе уводе се нови механизми за контролу онлајн садржаја, борбу против „дезинформација“ и кажњавање спорног говора. Формално се све представља као заштита друштва, али у пракси све више личи на ширење моћи државе над јавним мишљењем.
Када власт губи поверење народа, она има два избора: да исправи грешке или да покуша да ућутка оне који о грешкама говоре. Британија, по свему судећи, све више бира други пут.
А то је најопаснији знак. Јер државе не пропадају онда када људи критикују власт, већ онда када власт почне да се плаши критике више него сопственог неуспеха.
