Сједињене Америчке Државе и Иран званично су потписали споразум о окончању вишемесечног рата, што је изазвало олакшање на светским тржиштима, али не и мир унутар самог Ирана.
У Техерану и другим иранским градовима вест о договору није дочекана као победа дипломатије, већ је изазвала протесте тврдолинијашких присталица режима.
Демонстранти су се окренули против иранских преговарача, међу којима су министар спољних послова Абас Арагчи и председник парламента Мохамед Багер Галибаф.
На снимцима објављеним на друштвеним мрежама виде се људи који протестују против споразума, уз оптужбе да су ирански званичници попустили пред Вашингтоном.
За најконзервативнији део иранског друштва, свака сарадња са Сједињеним Америчким Државама представља понижење и издају. Такав став није настао преко ноћи, већ је деценијама грађен кроз званичну идеологију Исламске Републике.
Управо ту лежи главни проблем за власт у Техерану: Америка је деценијама била представљана као главни непријатељ, а сада је режим са тим истим непријатељем потписао споразум.
Антиамеричка пропаганда видљива је широм Техерана. На трговима, зидовима и јавним местима налазе се мурали, плакати и поруке усмерене против Сједињених Америчких Држава и Израела.
Бивша америчка амбасада у Техерану данас је претворена у музеј под називом „Гнездо шпијунаже САД“, а испред ње се налазе велики плакати који подсећају на најмрачније моменте америчке историје.
Антиамеричке поруке присутне су и у верском животу. На недавној молитви петком у Техеранском универзитету, имам је пред десетинама хиљада верника оштро напао Доналда Трампа и поручио да се америчка моћ ближи крају.
Непријатељство Ирана према САД има дубоке корене и сеже далеко пре Исламске револуције 1979. године.
Један од кључних догађаја био је пуч из 1953. године, када је ЦИА помогла у свргавању демократски изабраног премијера Мохамеда Мосадека и учвршћивању власти прозападног шаха Мохамеда Резе Пахлавија.
Тај догађај и данас се у Ирану сматра једним од главних разлога за дубоко неповерење према Вашингтону.
Према оценама аналитичара, Сједињене Америчке Државе својим потезима нису много учиниле да промене ту слику. Санкције, политички притисци и војне претње додатно су учвршћивали представу о Америци као главном непријатељу.
Али за ирански режим та слика има и унутрашњу корист.
Док је гнев народа усмерен ка Вашингтону, мање је усмерен ка самом режиму, економској кризи, репресији и паду животног стандарда.
Према оцени појединих стручњака, рат је режиму у Техерану дао нови политички дах у тренутку када је био ослабљен економским и друштвеним незадовољством.
Пре избијања рата, Иран су потресали масовни протести због инфлације и пада вредности националне валуте. Економски захтеви брзо су прерасли у позиве на политичке реформе и већа људска права.
Власти су на протесте одговориле жестоком репресијом. Према подацима организација за људска права, хиљаде људи су убијене, а још већи број случајева се и даље истражује.
Сада, након потписивања споразума са Америком, режим се суочава са новом опасношћу: ако спољни непријатељ више није у центру пажње, незадовољство народа поново би могло да се окрене ка унутрашњим проблемима.
Зато се унутар конзервативних кругова у Ирану води борба око тога да ли је договор са Вашингтоном спас за земљу или опасност за сам режим.
Један део тврдолинијаша страхује да би мир могао да ослаби идеолошки темељ Исламске Републике, јер је непријатељство према Америци деценијама било један од стубова њеног легитимитета.
Други, пак, сматрају да је споразум само ојачао власт, јер јој даје простор да преживи притисак без суштинских унутрашњих промена.
Међутим, за многе Иранце кључно питање остаје исто: рат са Америком можда је завршен, али сукоб између режима и сопственог народа није.
Како се прашина после рата слеже, све више се поставља питање да ли ће грађани Ирана поново пажњу усмерити ка ономе што режим годинама покушава да потисне — економској беди, политичкој репресији и непријатељу који није споља, већ унутар саме земље.
