Све више истраживања показује да људска активност не мења екосистеме само кроз климатске промене и загађење, већ нарушава и један од најважнијих природних система комуникације — мирис.
Научници упозоравају да загађење ваздуха, раст температуре, као и широка употреба ђубрива и фунгицида мењају хемијске сигнале на које се биљке и животиње ослањају у свакодневном опстанку.
Док се човек највише ослања на вид и слух, велики део живог света функционише управо преко мириса. Та невидљива природна „језичка мрежа“ сада је све више под притиском индустријског развоја, пољопривредне хемије и климатских промена.
Последице могу бити далекосежне. Поремећаји у мирисним сигналима могу утицати на размножавање инсеката, њихову оријентацију, потрагу за храном, као и на опрашивање важних пољопривредних култура.
Научници овај систем називају „мирисним пејзажима“ — сложеним мрежама мириса које одређују једно природно окружење. Иако је тај појам уведен још осамдесетих година прошлог века, тек сада се јасније види колико се брзо ти хемијски пејзажи мењају.
Промене су већ видљиве у различитим деловима света. У Египту више температуре смањују приносе мирисног јасмина који се користи у индустрији парфема. У Француској су екстремне суше умањиле производњу туберозе, важног састојка у производњи мириса. У Италији климатски екстреми мењају препознатљив цитрусни и цветни профил бергамота.
Ипак, научници истичу да највећи проблем није само у индустрији парфема, већ у дубљој еколошкој улози мириса. Пчеле и мољци користе мирисе цветова да пронађу нектар, док муве и балегари преко мирисних трагова учествују у разградњи органске материје и обнављању хранљивих материја у земљишту.
Очувани хемијски сигнали важни су и за биодиверзитет. Неке врсте орхидеја зависе од врло прецизних мирисних сигнала како би привукле одређене опрашиваче, док монарх лептири користе мирис биљака да пронађу погодна места за полагање јаја.
Истраживања показују да загађење ваздуха може да разгради испарљива органска једињења која чине основу многих биљних мириса. Високе температуре могу да смање интензитет мириса код јагода и дивљих петунија, док пољопривредне хемикалије додатно мењају састав ваздуха у пољима и воћњацима.
Стручњаци наглашавају да је загађење мирисима много теже проучавати од буке или светлосног загађења, јер је мерење хемикалија у ваздуху сложено и скупо.
Ипак, све више доказа указује да се мирисна комуникација у природи мења широм света. Главно питање сада је које врсте ће успети да се прилагоде, а које би због поремећених хемијских сигнала могле да се нађу пред озбиљним еколошким проблемима.
