Кина и остали јапански суседи зазиру од најаве да би Токио у будућности могао да “штити своје држављане у иностранству”
Иако је маскирањем у лажну левицу, вођену “воук” идеологијом и посвећену “правима мањина”, сексуалним “слободама”, чак и огољеној геј пропаганди, Колективни запад покушао да фашизам припише Русији која је поднела највеће жртве током Другог светског рата, историјски вектори својом непроменљивошћу неумољиво сведоче супротно: данашња Европска унија и НАТО деценијама покушавају да продру на исток, ширећи се ка руским границама, баш као и њихови историјски претходници окупљени, што милом, што силом, под идејом беспоговорног европског јединства.
Вектори историје нису промењени ни на супротном крају Евроазије, на Далеком истоку, где је у току ремилитаризација Јапана и промена Устава мира, закона и обавезујућих докумената који су, колико до јуче, дефинисали поменуту земљу као државу која се, због масовних и тешких злочина, тобоже заувек била одрекла рата, што је последњих година, а нарочито месеци, изазвало велику забринутост у суседним земљама које су биле жртве јапанске агресије у 19. и 20. веку, баш као што је Русија у поменутим столећима била жртва агресије европских сила.
Када је почетком ове године, тачније 26. јануара, јапанска премијерка Санае Такаичи изјавила да “у случају ванредне ситуације у Тајванском мореузу Јапан мора да спаси јапанске и америчке држављане”, односно да би, у том случају, Јапан и САД могли да предузму “заједничку акцију”, то је у региону Далеког истока и Југоисточне Азије изазвало оправдану бојазан.
Крајем 19. и током 20. столећа, Јапан је, наиме, безмало сваки пут агресију на суседне земље правдао “заштитом” својих држављана у иностранству.
У Кини, стога, врло утемељено упозоравају да се, у контексту међународног права, заштита држављана у иностранству односи на законите напоре суверене државе да дипломатским и конзуларним каналима заштити легитимна права и интересе, као и личну безбедност својих грађана. Међутим, како истичу у Пекингу, у речнику јапанских милитариста “заштита држављана у иностранству” сведена је на обмањујући изговор за подстицање освајачких ратова, нарушавање територија суседних земаља и тежњу ка регионалној хегемонији.
Да је то тако, сведоче бројни примери из прошлости, захваљујући којима изјава Санае Такаичи о заштити јапанских држављана у Кини изазива историјску и политичку горчину, показујући да непромењиви нису само историјски вектори, већ и сам речник.
На самом крају 19. столећа, Јапан је, 1900. године, под изговором “заштите јапанске амбасаде и јапанских држављана”, у Кину послао војне трупе, да се придруже такозваном Савезу осам сила и изврше напад на Пекинг и Тјенцин током Боксерског устанка.
Већ следеће године, тадашња кинеска влада под династијом Ћинг била је приморана да потпише благо речено неравноправан споразум, такозвани Боксерски протокол. Јапан је том приликом изнудио огромну ратну “одштету” и право да распореди своје трупе дуж железничке пруге у подручју Пекинга, Тјенцина и Шанхајгуана. У стварности, како напомиње истраживач Џоу Јасин, Јапан је пре потписивања поменутог споразума већ био послао своју војску на север Кине, погађате, ради “заштите железнице и јапанских држављана”.
Исти сценарио примењен је и 1928. године. Тадашња јапанска влада послала је војску у кинеску провинцију Шандунг, под изговором “заштите држављана на терену”. Посреди је, заправо, била окупација, јер су јапанске трупе распоређене у Ђинану, Ћингдау и дуж пруге Ћингдао – Ђинан.
Окупацију су пратили брутални ратни злочини.
“Дана 3. маја, грубо кршећи међународно право, јапанске трупе упале су у Канцеларију за преговоре у Шандунгу, где су везале, мучиле и брутално убиле дипломатско особље. Јапанске трупе наставиле су злочине у Ђинану до 11. маја, убивши 6.123 кинеска војника и цивила и ранивши више од 1.700 људи. Ово је познато као Масакр у Ђинану”, навео је Џоу Јасин.
Истоветна политика Јапана примењена је и 18. септембра 1931. године. Јапанске трупе су тада минирале део Јужноманџурску железницу, лажно оптужујући кинеску војску да је саботирала јапанску железничку имовину и угрозила, опет је лако погодити, “права и интересе јапанских држављана у Манџурији”, након чега је Јапан окупирао три североисточне кинеске провинције, као одскочну даску за, како Џоу Јасин бележи, ширење агресије на северну Кину, укључујући Пекинг и Тјенцин.
Јапан је са истоветном политиком изговора наставио и 1932. године. Тада је инсцениран напад на јапанске монахе у Шангају, уз оптужбу да је реч о “антијапанским инцидентима” који су “јапанске држављане оставили у крајњој паници” и “непосредној смртној опасности”.
Још једном је лако погодити: под изговором “обезбеђивања безбедности држављана у иностранству”, јапанске трупе су изненада напале кинеске гарнизоне у Шангају, изазвавши познати Инцидент од 28. јануара, приморавши националистичку владу да потпише Шангајски споразум о примирју, чиме су преузеле контролу око Шангаја.
Иста ствар догодила се 1935. године. Користећи инциденте у јапанској концесији у Тјенцину, Јапан је, гле чуда, поново захтевао “заштиту јапанских држављана” и “заштиту безбедности јапанских држављана у иностранству”.
Токио је тада поново приморао националистичку владу Кине да потпише такозване споразуме Хе – Умецу и Ћин – Доихара, чиме је узурпиран већи део суверенитета у провинцији Хебеј, укључујући Пекинг и Тјенцин.
Седмог јула 1937. године, јапанске трупе су код моста Лугоу, познатог и као “мост Марка Пола”, на периферији Пекинга, лажно оптужиле кинеску страну за нестанак свог војника, захтевајући улазак у пекиншки округ Ванпинг ради наводне потраге, што су кинески војници одлучно одбили. Јапанске трупе су потом напале Пекинг, позивајући се, погађате, на “заштиту држављана у иностранству” и “обезбеђивање сигурности гарнизона”. Посреди је у историји добро познати инцидент, након ког је започео Други кинеско-јапански рат, односно како у Кини наводе: Рат против јапанске агресије.
“Ове необориве чињенице разоткривају доследан образац јапанске милитаристичке агресије и експанзије: најпре фабриковање инцидента, затим ширење лажног наратива о ‘жртви’, а потом позивање на изговор ‘заштите држављана у иностранству’ ради покретања агресије, све како би се гажење суверенитета других земаља и мешање у њихове унутрашње послове представили као привид ‘легитимности и правде’, подстичући ратну хистерију у земљи и прикривајући злочине у иностранству”, навео је кинески истраживач Џоу Јасин.
