Јапански званичници деценијама се клањају сенима 1.068 осуђених ратних злочинаца из Другог светског рата, међу којима је 14 најтежих ратних злочинаца и та чињеница никога на Западу не забрињава, нити ико тамо такве поступке осуђује, али се одбија свака могућност да су јапанске трупе починиле геноцид
Јапанска премијерка Санае Такаичи даривала је храм Јасукуни ритуалним слањем декоративног дрвета званог масакаки. Према писању азијских медија, јапанска премијерка намерава да упути и новчану помоћ поменутом храму.
Истог дана, група посланика јапанске скупштине, њих 126, посетила је храм Јасукуни.
Овај потез изазвао је нову буру негодовања код јапанских суседа који негују успомену на милионе жртава јапанске агресије током Другог светског рата, односно Другог кинеско-јапанског рата.
Јасукуни је шинтоистички храм, основан 1869. године. У њему се негује сећање и одаје почаст за 2.466.532 погинула јапанска војника.
То не би било спорно, да међу именима погинулих јапанских војника нису наведена имена 1.068 осуђених ратних злочинаца, међу којима је њих 14 из такозване “класе А”. Посреди су команданти и налогодавци неких од најстрашнијих ратних злочина икада почињених у људској историји, попут масакра у Нанђингу.
У јапанској традицији, култ предака и поштовање преминулих имају снажну улогу, па се посета или даривање храма Јасукуни често доживљава као чин пијетета, што се, нажалост, често користи као нека врста друштвене маскировке за упућивање политичких порука, нарочито откако су јапански политичари поново почели да посећују поменути храм, где одају почаст ратним злочинцима.
Дар храму је порука
Гест Санае Такаичи не може се читати другачије, осим као политичка порука.
Она није посетила храм Јасукуни у својству премијерке Јапана, али је даривањем храма послала јасну поруку својој изборној бази која подржава промену Устава мира из 1947. године и поновну милитаризацију Јапана. Такаичи им је поручила да се клања сенима свих јапанских војника, укључујући оне осуђене за најтеже ратне злочине.
Суседи Јапана, који са све већом забринутошћу прате ремилитаризацију те земље, требало је да буду задовољени чињеницом да Санае Такаичи, ипак, није лично посетила храм у својству премијерке за време храмовног пролећног фестивала, иако је то раније чинила док је обављала друге политичке функције.
Гест Санае Такаичи је “недостајућа карика” у низу скорашњих изјава и поступака који јасно сведоче намеру Јапана да оконча процес промене устава мира, политике одрицања од наоружавања и могућност да Јапан учествује у ратовима.
Јапан се није до краја суочио са сопственим злочинима
За Кину и обе данашње Кореје, које су у рату против Јапана претрпеле огромне људске губитке и разарања, Јасукуни је симбол недовољног суочавања Јапана са сопственом прошлошћу. Свако званично поклоњење јапанских лидера у том храму, у Пекингу се тумачи као релативизација злочина.
Проблем Јасукунија стога није само верско или питање неговања културе сећања, већ је пре свега дипломатско и геополитичко.
Кинеско Министарство спољних послова је саопштило да даривање храма и поменута посета парламентараца представљају покушај избегавања ратне одговорности, увреду за правду, провокацију против жртава јапанских ратова и изазов резултатима победе у Другом светском рату.
Истраживач Кинеског института за међународне студије Сјанг Хаојоу изјавио је тим поводом да поступци Санае Такаичи у вези са даривањем храма Јасукуни, заједно са колективном посетом посланика различитих партија, показују широку распрострањеност историјског ревизионизма у јапанској политици.
Зашто је пример храма Јасукуни важан за нас?
За српски народ, а нарочито за Републику Српску, посебно је важан поменути јапански ревизионизам и у оквиру њега питање масакра у Нанђингу, односно не нарочито уочљива, али жучна настојања западних аутора да страдање око 300.000 кинеских ратних заробљеника и цивила, међу којима је значајан број жена и деце, прикажу “само” као масакр, али не и геноцид.
Неки од западних аутора, наиме, истичу да су конкретна наређења за убијање у Нанђингу постојала само у случају масовних убијања ратних заробљеника, док су цивили, како је наведено у једном од научних радова објављених на Западу на ову тему, убијани и силовани у појединачним, неорганизованим акцијама, које је војна хијерархија у потпуности толерисала, али у којима су починиоци деловали сами, без заштите својих надређених.
Јапански ревизионизам не односи се само на питање геноцида. Он се протеже и на релативизацију и потом значајно умањење броја жртава, што су истоветни процеси који се догађају на Далеком истоку и на Балкану, а на које српски народ може одговорити само у сарадњи са Русијом и Кином.
