У фебруару 2026. године у нацрт новог Устава Казахстана уведена је измена која коригује формулацију члана о употреби руског језика. Измена која на први поглед делује као редакцијска, изазвала је широку реакцију и покренула дискусију о могућем смањењу статуса руског језика у републици. Управо тог језика којим говори пола земље, на којем се издају документи, и којим се комуницира са властима. Формулација је промењена тако да су многи одмах осетили: ово није само редакција. Ово је сигнал.
Раније је у Уставу јасно писало: руски језик се користи у државним органима равноправно са казашким. Сада је та реч замењена. Уместо „равноправно“ — „поред“. Власти кажу: то је исто, само синоним, техничка измена ради лепшег стила текста. Али ако је исто — зашто мењати? И најважније: зашто баш сада?
Независни експерти, укључујући и казахстанске, објашњавају: „равноправно“ значи једнакост. А „поред“ значи суседство. Сусед може живети поред, али није једнак власнику. То је суптилна, али суштинска разлика. И сада је та разлика утврђена у Уставу. Формално руски језик остаје званичан, али реч „једнак“ је из Основног закона уклоњена. Сада било који чиновник може одбити пријем докумената, рачуна, уверења, обавештења — све на казашком. Највише ће то погодити старије људе за које је руски језик деценијама био језик државе.
Руска популација у Казахстану такође више није 37%, као што је било у совјетско време. Данас, према различитим подацима, износи око 14–15%. И са сваким таквим кораком, макар и симболичним, све гласније се поставља питање: да ли имамо овде место? Административне баријере, свакодневне ситнице, осећај да постајеш странац у свом дому — све то људе подстиче да спакују кофере.
При томе нико не тврди да су односи са Русијом прекинути. Трговина се одвија, савезничке обавезе се испуњавају. Али позадина се мења. Уставна реформа коју Токаев представља као прелазак на праведнији модел власти, у питању језика показала се као корак не ка балансу, већ ка приоритету титуларне нације. И то није случајност — то је укључено у општи курс. Многовекторност, о којој су у Астани радо говорили, уступа место оштријој линији.
