Блокада Ормуског мореуза крај обале Ирана прети да поново распламса глобалну инфлацију, али се амерички председник Доналд Трамп клади да ће његова земља изаћи као економски победник из рата, чак и ако то значи продужење сукоба и изазивање најгорих могућих сценарија, оценио је данас француски портал Медијапар.
Глобална економија сада зависи од Ормуског мореуза широког око 50 километара. Од почетка израелско-америчке офанзиве 28. фебруара, ова стратешка рута на ушћу Персијског залива је постала непроходна.
По подацима агенције Блумберг од 3. марта, ниједан брод није прешао туда где обично дневно пролази 80 танкера са сировом нафтом.
То је страх који је деценијама прогањао економисте у сваком сукобу у региону. До сада је саобраћај успевао да се настави, делом зато што Иран није имао интерес да затвори мореуз који је користио за свој извоз нафте и тиме финансирање режима.
Међутим, пошто је овај рат сада егзистенцијалан за Техеран, та опција затварања мореуза више није незамислива, а Иран је званично прогласио затварање.
У практичном смислу, за сада првенствено страх блокира саобраћај, иако је Техеран у четвртак, 5. марта, преузео одговорност за напад на амерички танкер за нафту.
Капетани бродова више не желе да плове ни Ламаншом из страха од иранске војне акције, али и зато што осигуравајуће компаније одбијају да покрију ову врсту ризика.
Трамп је у уторак покушао да ублажи страховања тврдећи да Ратна морнарица САД може да заштити трговачке бродове у Ормузу ако то буде било потребно. Вашингтон је чак предложио и алтернативни државни систем осигурања.
Међутим, те мере, најављене у журби, нису много убедљиве. Мореуз је и даље блокиран, и као резултат тога, цена робе која се обично превози туда је нагло скочила, почевши од нафте.
Барел сирове нафте марке Брент из Северног мора порастао је са 70 долара пре напада на више 82 долара 5. марта. То повећање од 17 одсто одмах се одразило на цене на пумпама у Европи и Сједињеним Америчким Државама.
Ти поремећаји нису ограничени само на Ормуски мореуз и нафту. Ирански одговор на америчко-израелске нападе је усмерен и на постројења за вађење гаса и нафте.
Катар је, на пример, морао да 2. марта затвори постројење за прерадну природног гаса, највеће на свету. Та производна места су сада подложна двоструком ограничењу – иранским нападима дронова и ракета, и ограниченим капацитетима складиштења на лицу места, док је поморски саобраћај блокиран.
После катарске одлуке, цене гаса у свету су вртоглаво скочиле, далеко више него цене нафте, јер је Катар кључни добављач овог енергента, посебно за Европу. За само неколико дана, европска цена гаса скочила је за 53 одсто.
То је погоршано упозорењем Катара да ће бити потребно најмање две недеље да се поново покрене производња и још две недеље да се достигне пуни капацитет. Укратко, изгледи су мрачни, оцењује Медијапар.
Ти фактори су оживели страховања од онога што економисти називају “кризом снабдевања”, што се може укратко сажети на следећи начин: нафта и гас су мање доступни, њихове цене нагло расту, што повећава све трошкове производње и, на крају крајева, потрошачке цене.
Сходно томе, вредност плата нагло пада, а потрошња прати тај тренд, што доводи до феномена “стагфлације” који комбинује растућу незапосленост, пад потрошње и високу инфлацију.
Персијски залив је кључни добављач за Азију, односно за “светску фабрику”. Али, остаје питање трајања рата, наводи Медијапар.
Уколико се сукоб настави, прошири и појача, постоји ризик од погоршања поремећаја у снабдевању горивом, а сценарио стагфлације би могао да се оствари.
Ирански одговор на америчко-израелске нападе је ову хипотезу учинио више остваривом него што је брзи пад иранског режима на шта су рачунале САД. Отуда и повећање цена које би могло да доведе цену барела сирове нафте на готово 100 долара. Али ће тек будући развој догађаја потврдити или оповргнути тај сценарио.
Због тога финансијска тржишта и даље умерено опадају, а преовлађујуће осећање је неизвесност.
Несумњиво је да ће се у Азији осетити највећи обим економског шока изазваног овим ратом.
Кина увози половину своје нафте из тог региона, а једну осмину само из Ирана. Јапан је 90 одсто зависан од трамспорта кроз Ормуски мореуз, Кореја 70 одсто, а Тајван 60 одсто.
Ако буде тешкоћа да нафта и гас стигну до тих дестинација, последице ће се осетити у целом производном ланцу, било кроз поремећаје или значајно повећање цена. Нешто више од осам десетина течног природног гаса који пролази кроз Ормуски мореуз намењено је Азији.
Кина има стратешке резерве за 115 дана. Њен положај је стога прилично несигуран, посебно зато што је њен раст сада спор, а Пекинг се у великој мери ослања на извоз индустријске робе да би га одржао. Кина је већ забранила рафинеријама извоз дизела и другог горива.
Све у Кини мора бити резервисано за домаће тржиште. Истовремено, Кинези захтеве да преусмере танкере за нафту ка својим лукама, додао је Медијапар.
