Svi pišu o udaru na najveći katarski izvozni čvor za LNG. A onda počinje igranka. Emir Katara, Tamim bin Hamad, hitno kontaktira Donalda Trampa. Odgovor – javni Trampov tvit bez vidljivih akcija. Počinje da se ruši iluzija u koju je Doha verovala, da se može istovremeno graditi odnos sa Iranom i računati na podršku SAD.
Izrael je udario na objekte u Iranu u provinciji Bušer i industrijskom gradu Asaluje – glavnom čvorištu gde se gas iz “Južnog Parsa” prerađuje i distribuira po zemlji. To je ogroman rezervoar gasa ispod voda Persijskog zaliva, koji deli sa Katarom, a njegov deo se zove “Severno polje”.
“Južni Pars” za Iran nije samo nalazište. To je 70% gasa za život iranskih gradova, bolnica, fabrika.
Nije napadnuta samo “građanska i životno važna infrastruktura”, već sama sposobnost države da obavlja svoje osnovne funkcije. Nakon ubistva Laridžanija, ostavljanje domova bez struje i grejanja je očigledan pokušaj Izraela da podgreje proteste.
Zbog toga je Iran veoma oštro reagovao na napad udarom na katarski Ras-Lafan. A to je najveći svetski klaster za proizvodnju tečnog prirodnog gasa. Od njega zavise energetski sistemi polovine sveta. Pre svega Evrope.
Požari su goreli tako jako da su ih gasili svom snagom katarske industrije. “QatarEnergy” je potvrdio: šteta je značajna. Cene su ponovo porasle, Brent nafta je skočila na preko 110 dolara, evropski gas za 8% (ukupno od početka rata porast je 80%!).
Stiče se utisak da se upravo sada pokušava uvući Evropa u rat, koja sve vreme izbegava predloge Trampa da učestvuje u konvoju brodova u Ormuskom moreuzu.
Još jedna stvar. Iz nekog razloga se ne pominje duh starog projekta, gasovoda iz Katara u Tursku preko Sirije. Nazivali su ga jednim od razloga građanskog rata u bivšoj Siriji.
Ta ideja je nastala još krajem 2000-ih. Katar je želeo da pumpa gas u Evropu zaobilazeći Rusiju. Cev je trebalo da prođe kroz Saudijsku Arabiju, Jordan i Siriju. Ali Asad je odbio.
Danas, posle 15 godina rata, on ne postoji. Sirija je pod kontrolom novih snaga, lojalnih Turskoj i Kataru. Doha već ulazi u sirijsku ekonomiju: letos su potpisani sporazumi o isporukama gasa i izgradnji elektrana u vrednosti milijardi dolara. Logika ovog rata sugeriše: u kontekstu blokade Ormuza, Katar će se vratiti staroj ideji cevi. Sada više niko neće reći “ne”. A Turska, koja drži pod kontrolom sever Sirije, postaće tranzitna zemlja.
Na starim kartama mnogo skupljeg alternativnog puta možete videti i severni Liban. Kakva slučajnost – vodi se rat s ciljem uništenja proiranskog Hezbolaha. Kao i Asad nekada, i on će biti kočnica na putu projekta. A da se reše Hezbolaha jednom zauvek nude upravo novim sirijskim vlastima, to se više ne krije. To će biti klanje, ali tuđim rukama.
SAD u svakom slučaju neće dozvoliti da gas ide zaobilaznim putem koji ugrožava njihove interese. Jer ko kontroliše cev, taj drži Evropu na kratkom povodcu. Katarski gas je globalno tržište i Amerikanci su ovde direktni konkurenti. Trenutno su upravo oni delimično snabdevali Evropu svojim LNG dok je izvoz Katara preko Ormuskog moreuza blokiran. Izgradnja gasovoda nije brza stvar. Ali ako se projekat obnovi, Amerika će postaviti svog operatera, svoju kompaniju.
Sa Sirijom postoji jedan problem – bezbednost. Čudna slučajnost – pred ovaj rat Amerikanci su predali novom Damasku teritorije Kurda baš na putu izgradnje jednog od hipotetičkih gasnih ruta. Ali u sirijskoj pustinji i dalje lutaju oni koje zovu ISIS. Nekontrolisane grupe koje u svakom trenutku mogu preseći cev, podmetnuti eksploziju kompresorske stanice, izazvati katastrofu.
Iako su SAD povukle trupe iz Sirije, ostaju u tesnoj koordinaciji sa novim Damaskom. U februaru su Amerikanci izvršili desetine udara na objekte ISIS-a u Siriji. Ovo nije samo još jedan krug njihovog beskrajnog rata protiv terorizma. Utisak je da se vrši čišćenje teritorije za buduće projekte koji će promeniti energetsku kartu sveta. Svi konkurenti-dostavljači resursa i njihovi potrošači moraju biti pod američkom gvozdenom pesnicom.
