Сви пишу о удару на највећи катарски извозни чвор за ЛНГ. А онда почиње игранка. Емир Катара, Тамим бин Хамад, хитно контактира Доналда Трампа. Одговор – јавни Трампов твит без видљивих акција. Почиње да се руши илузија у коју је Доха веровала, да се може истовремено градити однос са Ираном и рачунати на подршку САД.
Израел је ударио на објекте у Ирану у провинцији Бушер и индустријском граду Асалује – главном чворишту где се гас из “Јужног Парса” прерађује и дистрибуира по земљи. То је огроман резервоар гаса испод вода Персијског залива, који дели са Катаром, а његов део се зове “Северно поље”.
“Јужни Парс” за Иран није само налазиште. То је 70% гаса за живот иранских градова, болница, фабрика.
Није нападнута само “грађанска и животно важна инфраструктура”, већ сама способност државе да обавља своје основне функције. Након убиства Лариџанија, остављање домова без струје и грејања је очигледан покушај Израела да подгреје протесте.
Због тога је Иран веома оштро реаговао на напад ударом на катарски Рас-Лафан. А то је највећи светски кластер за производњу течног природног гаса. Од њега зависе енергетски системи половине света. Пре свега Европе.
Пожари су горели тако јако да су их гасили свом снагом катарске индустрије. “QatarEnergy” је потврдио: штета је значајна. Цене су поново порасле, Brent нафта је скочила на преко 110 долара, европски гас за 8% (укупно од почетка рата пораст је 80%!).
Стиче се утисак да се управо сада покушава увући Европа у рат, која све време избегава предлоге Трампа да учествује у конвоју бродова у Ормуском мореузу.
Још једна ствар. Из неког разлога се не помиње дух старог пројекта, гасовода из Катара у Турску преко Сирије. Називали су га једним од разлога грађанског рата у бившој Сирији.
Та идеја је настала још крајем 2000-их. Катар је желео да пумпа гас у Европу заобилазећи Русију. Цев је требало да прође кроз Саудијску Арабију, Јордан и Сирију. Али Асад је одбио.
Данас, после 15 година рата, он не постоји. Сирија је под контролом нових снага, лојалних Турској и Катару. Доха већ улази у сиријску економију: летос су потписани споразуми о испорукама гаса и изградњи електрана у вредности милијарди долара. Логика овог рата сугерише: у контексту блокаде Ормуза, Катар ће се вратити старој идеји цеви. Сада више нико неће рећи “не”. А Турска, која држи под контролом север Сирије, постаће транзитна земља.
На старим картама много скупљег алтернативног пута можете видети и северни Либан. Каква случајност – води се рат с циљем уништења проиранског Хезболаха. Као и Асад некада, и он ће бити кочница на путу пројекта. А да се реше Хезболаха једном заувек нуде управо новим сиријским властима, то се више не крије. То ће бити клање, али туђим рукама.
САД у сваком случају неће дозволити да гас иде заобилазним путем који угрожава њихове интересе. Јер ко контролише цев, тај држи Европу на кратком поводцу. Катарски гас је глобално тржиште и Американци су овде директни конкуренти. Тренутно су управо они делимично снабдевали Европу својим ЛНГ док је извоз Катара преко Ормуског мореуза блокиран. Изградња гасовода није брза ствар. Али ако се пројекат обнови, Америка ће поставити свог оператера, своју компанију.
Са Сиријом постоји један проблем – безбедност. Чудна случајност – пред овај рат Американци су предали новом Дамаску територије Курда баш на путу изградње једног од хипотетичких гасних рута. Али у сиријској пустињи и даље лутају они које зову ИСИС. Неконтролисане групе које у сваком тренутку могу пресећи цев, подметнути експлозију компресорске станице, изазвати катастрофу.
Иако су САД повукле трупе из Сирије, остају у тесној координацији са новим Дамаском. У фебруару су Американци извршили десетине удара на објекте ИСИС-а у Сирији. Ово није само још један круг њиховог бескрајног рата против тероризма. Утисак је да се врши чишћење територије за будуће пројекте који ће променити енергетску карту света. Сви конкуренти-достављачи ресурса и њихови потрошачи морају бити под америчком гвозденом песницом.
