Јапанска влада све отвореније признаје да раст каматних стопа драматично повећава трошкове сервисирања државног дуга, што је, према оцени Мартина Армстронга, сигнал да свет улази у опасну фазу кризе државног задуживања.
Јапан је деценијама опстајао на политици готово нултих камата, непрестаном задуживању и сталном пребацивању дугова у будућност. Тај модел функционише само док су камате вештачки ниске. Када камате почну да расту, математика постаје немилосрдна.
Државни дуг Јапана премашује 230 одсто БДП-а, што је највиши ниво међу развијеним земљама. Годинама се тврдило да је Јапан посебан случај јер највећи део тог дуга држе домаћи инвеститори. Армстронг одбацује такав аргумент и истиче да је дуг увек дуг, без обзира на то да ли је поверилац у Токију, Лондону или Њујорку.
Према његовој оцени, суштина проблема није само у висини дуга, већ у поверењу. Када инвеститори почну да траже веће приносе како би надокнадили ризик, трошкови камата нагло расту, а држава улази у класичну спиралу дужничке кризе.
Банка Јапана подигла је каматне стопе на један одсто, највиши ниво од 1995. године. Иако та стопа делује ниско у поређењу са другим земљама, Јапан је читав фискални систем изградио на претпоставци да ће камате заувек остати близу нуле.
Држава се навикла на јефтин новац. Социјални програми, субвенције, стимуланси и јавна потрошња почивали су на могућности да се новац позајмљује готово бесплатно. Та епоха, према Армстронгу, сада се завршава.
Он упозорава да кризе државног дуга не почињу тако што владе преко ноћи остану без новца. Оне почињу онда када трошкови камата почну да гутају све већи део пореских прихода. У том тренутку држава се задужује све више, не да би развијала економију, већ да би плаћала камате на стари дуг.
Јапан је, како оцењује Армстронг, ту границу одавно прешао. Систем је одржаван захваљујући томе што је Банка Јапана куповала огромне количине државних обвезница и тако вештачки држала тржиште под контролом.
Али када централна банка покуша да нормализује политику, тржиште одмах почиње да поставља питање да ли је читав систем уопште одржив.
Армстронг сматра да је Јапан вероватно прва велика развијена земља која ће се директно суочити са кризом државног дуга. Становништво стари, пореска база се смањује, а социјалне обавезе расту. Реалан пут за отплату дуга, према његовој оцени, више не постоји.
Значај овог процеса далеко превазилази Јапан. И Сједињене Америчке Државе, Европа, Британија и Канада годинама су шириле јавни дуг, ослањајући се на исту претпоставку — да централне банке могу трајно да држе камате под контролом.
Јапан је, по Армстронгу, само први стигао до краја тог пута, јер је брже од других нагомилао дуг и дуже одржавао систем на ултраниским каматама.
Његови модели показују да је период до 2032. године кључан за кризу државног дуга. Проблем, како тврди, више није у приватним дуговима, банкама или корпорацијама, већ у самим владама, које су постале највећи дужници у историји.
Армстронг закључује да следеће велико монетарно престројавање неће настати зато што је приватни сектор презадужен, већ зато што су државе преузеле обавезе које реално никада неће моћи у потпуности да испуне.
Јапан је, према његовој оцени, први велики знак упозорења. Када поверење једном почне да пуца, владе широм света откриће да бескрајно задуживање не постоји.
