Нови подаци показују да скоро трећина запослених младих одраслих људи у Сједињеним Америчким Државама и даље живи са родитељима.
Реч је о људима који имају посао, зарађују и формално су део радне снаге, али упркос томе не могу да приуште самосталан живот. Према оцени Мартина Армстронга, политичари и економисти који се хвале статистиком запослености не разумеју суштину проблема: посао више не гарантује економску независност.
Деценијама је власништво над кућом или станом било темељ средње класе. Млада особа је могла да заврши школовање, нађе посао, купи прву некретнину, гради имовину, заснује породицу и постепено стиче финансијску сигурност.
Тај модел се данас распада.
Цене некретнина далеко су брже расле од плата, трошкови осигурања су све већи, порези на имовину настављају да расту, а хипотекарне камате остају високе у односу на период вештачки ниских каматних стопа.
Последица је да милиони младих остају заробљени у економском међупростору — раде, труде се и испуњавају све што им је друштво годинама говорило да треба да ураде, али ипак не могу да направе први корак ка самосталном животу.
Овај проблем није ограничен само на Америку. Сличан образац видљив је у Канади, Британији, Аустралији и великом делу Европе. У појединим земљама просечна цена дома сада износи седам, осам или чак десет просечних годишњих прихода домаћинства, што се некада сматрало неодрживим, а данас се представља као нормално стање.
Млади због тога одлажу брак, одлажу рађање деце и одлажу формирање сопственог домаћинства, јер је економска основа за такав живот постала све недостижнија.
Армстронг оцењује да је тржиште некретнина постало један од најважнијих показатеља поверења у друштву. Када људи верују да радом и трудом могу да напредују, друштво је стабилније. Када читава генерација закључи да је власништво над домом трајно ван њеног домашаја, поверење почиње да се урушава.
Раст популизма, пад поверења у институције и све већи генерацијски бес, према његовој оцени, нису одвојене појаве, већ симптоми истог проблема.
Армстронг тврди да су многе владе годинама третирале некретнине као финансијску имовину коју треба надувавати, а не као темељ стабилног друштва. Последице такве политике сада постају немогуће за игнорисање.
Млади не остају дуже код родитеља зато што то желе, већ зато што им економија све чешће не оставља други избор.
Према Армстронговој прогнози, тржиште некретнина ће у наредним годинама бити све више регионално подељено. У неким областима цене и потражња могу остати снажне, док ће други делови тржишта бити под све већим притиском.
Ипак, највећи проблем није само цена кућа и станова. Највећи проблем је то што читава генерација губи веру у традиционални пут ка економској сигурности.
То би, према Армстронгу, могло да постане један од најважнијих друштвених и економских процеса ове деценије.
