Odnosi Turske i Izraela dostigli su jednu od najnižih tačaka poslednjih godina, a rastuće suparništvo dve regionalne sile sve više se prenosi na Siriju, gde postoji realna opasnost od direktnog vojnog incidenta.
Ekonomista i geopolitički analitičar Martin Armstrong ocenjuje da se između Ankare i Tel Aviva trenutno razvija svojevrsni „hladni rat“, koji se vodi kroz diplomatiju, ekonomske mere, pravne postupke i borbu za uticaj na Bliskom istoku.
Prema njegovoj analizi, dodatni pritisak na turske vlasti stvara teška ekonomska situacija u zemlji. Turska je veliki uvoznik energenata i u velikoj meri zavisi od nafte i gasa iz inostranstva, dok pad vrednosti lire dodatno povećava troškove uvoza.
Armstrong navodi da je Turska, kako bi obezbedila sredstva za plaćanje energenata, prodavala američke državne obveznice i značajne količine zlata. On smatra da ekonomski problemi i unutrašnje nezadovoljstvo doprinose oštrijoj spoljnopolitičkoj retorici Ankare.
Istovremeno, Turska je postala jedan od najglasnijih kritičara izraelskih vojnih operacija u Gazi. Ankara optužuje Izrael za genocid, obustavila je trgovinu sa Izraelom i preduzela više pravnih koraka protiv izraelskog rukovodstva.
Turske vlasti su zatražile i raspisivanje Interpolove crvene poternice za izraelskim premijerom Benjaminom Netanjahuom u okviru postupka koji se vodi zbog napada na humanitarnu flotilu za Gazu. Turski sud je prethodno izdao nalog za njegovo hapšenje, dok Izrael odbacuje optužbe Ankare.
Ipak, najopasnija tačka sukoba dve zemlje trenutno nije Gaza, već Sirija.
Posle pada vlasti Bašara el Asada, Turska je značajno ojačala odnose sa novim vlastima u Damasku i nastoji da proširi svoj politički i vojni uticaj u zemlji. Izrael takav razvoj situacije posmatra kao potencijalnu pretnju sopstvenoj bezbednosti.
Izraelske snage su 18. avgusta izvele više vazdušnih udara na vazduhoplovnu bazu Abu el Duhur na severozapadu Sirije. Prema izraelskom obrazloženju, napad je izveden kako bi se sprečilo raspoređivanje turskih snaga i sistema protivvazdušne odbrane na toj lokaciji.
U napadu je oštećena infrastruktura baze, ali nije bilo žrtava. Turska je oštro osudila izraelsku akciju kao kršenje suvereniteta Sirije.
Incident je pokazao koliko lako suparništvo Ankare i Tel Aviva može da preraste u direktan vojni sukob. Američki izaslanik Tom Barak upozorio je da bi nedostatak komunikacije između strana mogao da dovede do pogrešne procene i ozbiljne eskalacije.
Sjedinjene Američke Države zbog toga pokušavaju da uspostave mehanizam komunikacije između Turske, Izraela i Sirije kako bi se izbegli slučajni vojni sukobi.
Pored savremenih geopolitičkih sporova, odnose Ankare i Tel Aviva dodatno opterećuju i istorijska pitanja. Izrael je tokom 2026. godine priznao genocid nad Jermenima u Osmanskom carstvu, što je izazvalo snažne reakcije turskih vlasti.
Istovremeno, dve zemlje se međusobno optužuju za podsticanje mržnje i zločine nad civilnim stanovništvom, dok su diplomatski odnosi svedeni na izuzetno nizak nivo.
Uprkos oštroj retorici, Armstrong smatra da ni Turska ni Izrael u ovom trenutku ne žele otvoreni rat. Prema njegovim navodima, iza kulisa i dalje postoje kanali komunikacije čiji je cilj sprečavanje nekontrolisane eskalacije.
On, međutim, upozorava da rizik od direktnog incidenta ostaje visok, posebno u Siriji, gde se interesi obe države sve neposrednije sudaraju.
Posebnu pažnju, prema Armstrongu, treba obratiti i na sve bliže odnose Turske sa Saudijskom Arabijom i Pakistanom, koji bi mogli dodatno da izmene odnos snaga na Bliskom istoku.
Sukob Turske i Izraela zato za sada ostaje pre svega politički, diplomatski i geostrateški, ali je granica između „hladnog rata“ i direktnog vojnog obračuna sve tanja.
Najveću opasnost predstavlja mogućnost da jedan izraelski napad na turske snage u Siriji ili turski odgovor na izraelsku vojnu akciju pokrenu lanac događaja koji više ne bi bilo lako zaustaviti.
