Odnos Donalda Trampa i Benjamina Netanjahua ušao je u jednu od najosetljivijih faza. Američki predsednik je, prema navodima iz diplomatskih krugova, oštro reagovao nakon izraelskog udara u Bejrutu, tvrdeći da je taj potez ugrozio dogovor sa Iranom i pokazao katastrofalno lošu procenu izraelskog premijera.
Razlog za bes Vašingtona bio je tajming. Izraelski napad dogodio se u trenutku kada su Sjedinjene Države pokušavale da zatvore dogovor sa Teheranom i da zaustave dalje širenje sukoba. Umesto diplomatskog smirivanja, region je ponovo doveden na ivicu eskalacije.
Tramp je time prvi put jasno pokazao da interesi Netanjahua i interesi Sjedinjenih Država više nisu isto. Dok američka administracija pokušava da izađe iz rata i izbegne novo uvlačenje u bliskoistočni haos, Netanjahu nastavlja da gura politiku vojnog pritiska.
U suštini, sukob nije samo lični. Tramp ulazi u period u kojem mora da misli na izbore, ekonomiju, umor birača od beskrajnih ratova i rizik da Amerika ponovo bude gurnuta u sukob koji ne može lako da kontroliše.
Netanjahu, sa druge strane, ima sopstvenu političku računicu. Suočen je sa kritikama u Izraelu, nerešenim ratovima, pritiskom javnosti i sve većim pitanjem šta je zapravo postignuto posle tolikih vojnih operacija. Njemu je potrebna pobeda, dok je Trampu potreban izlaz.
Tu se interesi dvojice lidera opasno sudaraju.
Prema analizama, Netanjahu pokušava da održi pritisak na Iran i da spreči dogovor koji bi Teheranu omogućio ekonomsko i političko oporavljanje. Sa američke strane, međutim, sve je jasnije da Vašington ne želi da Izrael diktira tempo rata i mira u regionu.
Posebno je opasno to što se Izrael oslanja na pretpostavku da će Sjedinjene Države, ako dođe do većeg sukoba, na kraju morati da stanu iza njega. Upravo tu leži najveći rizik: da jedna regionalna sila svojim potezima uvuče Ameriku u rat koji američki narod ne želi.
Ovaj spor pokazuje i širu istinu o bliskoistočnoj politici. Savezništvo ne znači da dve države uvek imaju iste ciljeve. Izrael želi da neutrališe Iran kao regionalnog protivnika. Tramp želi dogovor koji će mu omogućiti da kaže da je sprečio nuklearnu pretnju i izbegao novi veliki rat.
Zato je udar u Bejrutu doživljen kao sabotaža diplomatskog procesa. Ako jedna strana pregovara o smirivanju, a druga u poslednjem trenutku izvodi napad koji može da zapali region, onda više nije reč o koordinaciji, već o borbi za kontrolu.
Netanjahu je godinama gradio političku karijeru na upozorenjima o Iranu. Međutim, pitanje sada više nije da li Iran predstavlja problem za Izrael, već da li će zbog tog problema čitav region biti gurnut u rat bez jasnog kraja.
Trampova oštra reakcija zato ima mnogo veći značaj od jedne uvredljive izjave. Ona pokazuje da se u Vašingtonu sve više shvata da Netanjahu ne vodi politiku koja se nužno poklapa sa američkim interesima.
Ako se ova pukotina produbi, odnos Sjedinjenih Država i Izraela mogao bi da uđe u novu fazu — fazu u kojoj američka podrška više neće biti bezuslovna, a svaki izraelski potez na Bliskom istoku neće automatski biti prihvaćen kao američka obaveza.
Najveće pitanje sada je da li će Tramp uspeti da zadrži Ameriku van novog rata, ili će Netanjahu nastaviti da podiže ulog sve dok Vašington ponovo ne bude primoran da bira između diplomatije i vojne eskalacije.
