Однос Доналда Трампа и Бенјамина Нетанјахуа ушао је у једну од најосетљивијих фаза. Амерички председник је, према наводима из дипломатских кругова, оштро реаговао након израелског удара у Бејруту, тврдећи да је тај потез угрозио договор са Ираном и показао катастрофално лошу процену израелског премијера.
Разлог за бес Вашингтона био је тајминг. Израелски напад догодио се у тренутку када су Сједињене Државе покушавале да затворе договор са Техераном и да зауставе даље ширење сукоба. Уместо дипломатског смиривања, регион је поново доведен на ивицу ескалације.
Трамп је тиме први пут јасно показао да интереси Нетанјахуа и интереси Сједињених Држава више нису исто. Док америчка администрација покушава да изађе из рата и избегне ново увлачење у блискоисточни хаос, Нетанјаху наставља да гура политику војног притиска.
У суштини, сукоб није само лични. Трамп улази у период у којем мора да мисли на изборе, економију, умор бирача од бескрајних ратова и ризик да Америка поново буде гурнута у сукоб који не може лако да контролише.
Нетанјаху, са друге стране, има сопствену политичку рачуницу. Суочен је са критикама у Израелу, нерешеним ратовима, притиском јавности и све већим питањем шта је заправо постигнуто после толиких војних операција. Њему је потребна победа, док је Трампу потребан излаз.
Ту се интереси двојице лидера опасно сударају.
Према анализама, Нетанјаху покушава да одржи притисак на Иран и да спречи договор који би Техерану омогућио економско и политичко опорављање. Са америчке стране, међутим, све је јасније да Вашингтон не жели да Израел диктира темпо рата и мира у региону.
Посебно је опасно то што се Израел ослања на претпоставку да ће Сједињене Државе, ако дође до већег сукоба, на крају морати да стану иза њега. Управо ту лежи највећи ризик: да једна регионална сила својим потезима увуче Америку у рат који амерички народ не жели.
Овај спор показује и ширу истину о блискоисточној политици. Савезништво не значи да две државе увек имају исте циљеве. Израел жели да неутралише Иран као регионалног противника. Трамп жели договор који ће му омогућити да каже да је спречио нуклеарну претњу и избегао нови велики рат.
Зато је удар у Бејруту доживљен као саботажа дипломатског процеса. Ако једна страна преговара о смиривању, а друга у последњем тренутку изводи напад који може да запали регион, онда више није реч о координацији, већ о борби за контролу.
Нетанјаху је годинама градио политичку каријеру на упозорењима о Ирану. Међутим, питање сада више није да ли Иран представља проблем за Израел, већ да ли ће због тог проблема читав регион бити гурнут у рат без јасног краја.
Трампова оштра реакција зато има много већи значај од једне увредљиве изјаве. Она показује да се у Вашингтону све више схвата да Нетанјаху не води политику која се нужно поклапа са америчким интересима.
Ако се ова пукотина продуби, однос Сједињених Држава и Израела могао би да уђе у нову фазу — фазу у којој америчка подршка више неће бити безусловна, а сваки израелски потез на Блиском истоку неће аутоматски бити прихваћен као америчка обавеза.
Највеће питање сада је да ли ће Трамп успети да задржи Америку ван новог рата, или ће Нетанјаху наставити да подиже улог све док Вашингтон поново не буде приморан да бира између дипломатије и војне ескалације.
