Посета америчког државног секретара Марка Рубија Индији показала је да Quadrilateral Security Dialogue, познатији као Quad, постепено прераста у практични механизам за очување поретка у Индо-Пацифику, оцењује аутор анализе у магазину Open.
Према његовој оцени, Рубиова посета Њу Делхију није била важна само због односа САД и Индије, већ и због поруке о будућности Quad-а, у којем поред САД и Индије учествују Јапан и Аустралија.
У тренутку када постоје питања о трајности америчког ангажмана у Индо-Пацифику током другог Трамповог мандата, Рубиово присуство у Индији послато је као сигнал да Вашингтон и даље види Quad као један од стубова своје регионалне стратегије.
Аутор истиче да се будућност Quad-а све мање мери великим самитима и декларацијама, а све више конкретном сарадњом у областима поморске безбедности, отпорности ланаца снабдевања, критичних технологија и енергетске безбедности.
Састанак министара спољних послова Quad-а у Њу Делхију, једанаести по реду, потврдио је тај правац, јер је нагласак стављен на практичне резултате, а не на идеолошке формулације.
Quad је, према анализи, прерастао расправе о томе да ли треба да постане азијска верзија NATO-а. Уместо формалног војног савеза, овај формат све више постаје платформа за решавање конкретних регионалних изазова.
Као примери наводе се сарадња у надзору поморских простора, иницијативе за праћење активности на мору и нови оквир за сарадњу у области критичних минерала.
За све четири чланице, заједничка основа није потпуно идеолошко поклапање, већ стратешки интереси који се све више преклапају.
Кључни фактор остаје растући утицај Кине у Индо-Пацифику, посебно у поморским просторима, ланцима снабдевања и новим технологијама.
Ипак, аутор наглашава да чланице Quad-а немају увек исти приступ Пекингу. Управо зато је флексибилност овог формата једна од његових најважнијих предности.
Индија Quad посматра као део шире стратегије вишеструког сврставања, а не као темељ своје спољне политике. Њу Делхи жели да користи Quad за балансирање кинеског утицаја, али истовремено избегава сваки формат који би личио на формални војни савез.
Наставак односа Индије са Русијом, учешће у BRICS-у и инсистирање на стратешкој аутономији показују да Њу Делхи не намерава да се потпуно уклопи у западни блоковски модел.
Зато ће будућност Quad-а зависити од способности његових чланица да одвоје међусобне разлике од области у којима могу да сарађују.
У анализи се оцењује да ће кредибилитет Quad-а зависити мање од броја покренутих иницијатива, а више од способности да се постигну конкретни резултати.
Поморски надзор, сарадња у критичним минералима и енергетска безбедност захтевају дугорочна улагања, институционалну координацију и политичку вољу свих чланица.
Посебно место у новој фази развоја Quad-а има питање критичних минерала. Кина има доминантну позицију у преради ретких земаља и производњи критичних минерала, што је открило рањивост напредних економија.
Због тога Quad све више гледа на стратешко надметање не само кроз војну равнотежу, већ и кроз економске и технолошке екосистеме.
Слично важи и за поморску безбедност. Нелегални риболов, притисци у „сивој зони” и могући поремећаји трговачких рута постали су важна питања за државе региона.
Аутор зато оцењује да Quad настоји да се представи не као отворено антикинеска коалиција, већ као механизам који региону нуди практичну корист.
У том контексту, све већу улогу имају хуманитарна помоћ, реаговање у катастрофама, развој инфраструктуре, здравствена безбедност и технолошка сарадња.
Ипак, сенка Кине остаје присутна у свакој расправи о будућности Quad-а. Иако заједничка саопштења често не помињу Пекинг директно, велики део иницијатива јасно је усмерен на изазове који произилазе из кинеског раста.
Та намерна нејасноћа истовремено је и предност и слабост Quad-а. Она омогућава сагласност међу чланицама које имају различите процене претњи, али истовремено отежава формулисање потпуно јасне стратешке визије.
Према оцени аутора, ако Quad покуша да се претвори у формални савез, наићи ће на отпор Индије, а можда и других чланица.
Ако, међутим, настави да се фокусира на функционалну сарадњу и решавање практичних проблема, могао би да постане један од најтрајнијих минилатералних формата у Индо-Пацифику.
За Индију је такав исход посебно користан, јер јој омогућава да јача партнерства са великим демократијама, а да истовремено сачува стратешку аутономију.
Рубиова посета је, према анализи, потврдила да САД препознају ту индијску потребу, чак и док настоје да продубе сарадњу у области одбране, технологије, критичних минерала и поморске безбедности.
Закључак аутора је да се Quad не налази пред драматичном трансформацијом, већ пред тихом консолидацијом.
Његова будућност неће зависити од великих речи и институционалног ширења, већ од способности да испоручи конкретне резултате у региону који постаје све важније поприште глобалног надметања.
