Проблеми модерног Блиског истока у великој мери вуку корене из периода Првог светског рата, када су Велика Британија и Француска тајно договарале поделу територија Османског царства у случају његовог распада.
Док је Османско царство било исцрпљено ратом и унутрашњим слабостима, западне силе су у његовом паду виделе прилику да прошире сопствени утицај. Управо у том контексту настали су преговори који ће касније постати познати као споразум Сајкс-Пико.
Британски дипломата Марк Сајкс и француски дипломата Жорж Пико почетком 1916. године договорили су поделу интересних сфера на Блиском истоку. Тај договор није био само један у низу тајних ратних споразума, већ документ који је оставио дубок траг на политичку карту региона.
Велика Британија је у исто време арапском вођи Хусеину бин Алију обећавала подршку за устанак против Османског царства и стварање велике арапске државе после рата. Та држава је, према арапским очекивањима, требало да обухвати велики део Арапског полуострва, Месопотамије, Сирије и Палестине.
Међутим, док су Арапима давана обећања о независности, Лондон и Париз су иза затворених врата већ делили исте територије између себе.
Француска је била заинтересована за простор данашње Сирије и Либана, док је Британију занимала Доња Месопотамија, Палестина и подручја важна због нафте и стратешких путева.
Према договору, Хусеин бин Али није требало да добије огромну арапску државу какву је очекивао. Француска је требало да добије утицај над Сиријом и Либаном, Британија над деловима Месопотамије и северне Арабије, док је Палестина замишљена као међународни протекторат.
Посебно је важно то што су Британија и Француска одлучиле да арапском савезнику не кажу истину док се рат не заврши. Тако су истовремено тражиле његову војну помоћ против Османског царства, а иза његових леђа припремале поделу територија које су му претходно обећавале.
Када се Русија 1917. године повукла из рата, Британија је затражила још већи утицај, посебно у области Мосула, која је била важна због нафте. Исте године објављена је и Балфорова декларација, којом је Лондон подржао стварање јеврејског националног дома у Палестини.
Хусеин бин Али је касније схватио да је изигран и да неће добити државу која му је обећана. Његово незадовољство није променило ток историје, јер је Британија подржала другог арапског савезника, Ибн Сауда, који је на крају поразио Хусеина и поставио темеље данашње Саудијске Арабије.
Споразум Сајкс-Пико ратификован је 16. маја 1916. године и постао је симбол империјалне политике великих сила. Границе које су тада повлачене нису настале из воље народа који су живели на тим просторима, већ из интереса Лондона и Париза.
Последице таквог приступа осећају се и данас. Многе државе Блиског истока створене су у оквирима који нису пратили верске, етничке и историјске поделе на терену, што је касније постало извор бројних криза, побуна, ратова и нестабилности.
Зато споразум Сајкс-Пико није само историјски документ из Првог светског рата. Он је један од кључних симбола начина на који су западне силе прекрајале Блиски исток и поставиле темеље многих проблема који тај регион прате више од једног века.

