Južna Afrika je posle godina energetskog haosa uspela da postigne ono što je mnogima delovalo nemoguće — više od 300 dana bez restrikcija struje.
Nekada su nestanci električne energije bili simbol nacionalnog propadanja. Firme su kupovale generatore, porodice su planirale život prema rasporedu isključenja, fabrike su gubile proizvodnju, a političari su krivicu prebacivali na sve osim na sebe.
Sada se strujna mreža stabilizovala, potrošnja dizela je značajno smanjena, a dostupnost električne energije u sistemu porasla je na skoro 66 odsto. Ali glavni problem je ostao: ekonomija nije oživela.
Procenjuje se da će privredni rast Južne Afrike u 2026. godini biti svega oko jedan odsto. Još zabrinjavajući podatak je da je realni BDP po stanovniku pao sa oko 5.954 dolara 2010. godine na oko 5.715 dolara 2024. godine.
To znači da su Južnoafrikanci, posle četrnaest godina planova, obećanja, infrastrukturnih projekata i sada rešenijeg problema sa strujom, u proseku siromašniji nego ranije.
Ovaj slučaj pokazuje jednu od najvećih zabluda vlasti širom sveta: političari često misle da je dovoljno rešiti jedan vidljiv problem i da će se ekonomija sama pokrenuti. Ali stvarnost je mnogo surovija.
Nestanci struje jesu naneli ogromnu štetu, ali oni nisu bili jedini uzrok ekonomske stagnacije. Slabe investicije, propadanje infrastrukture, visoka nezaposlenost, pad produktivnosti, odliv kapitala i neefikasna država razarali su ekonomiju i pre vrhunca energetske krize.
Strujna kriza je samo učinila da se dublji problemi više ne mogu sakriti.
Najbolji dokaz je tržište rada. Zvanična nezaposlenost dostigla je 32,7 odsto, dok je nezaposlenost mladih čak 45,8 odsto. Samo u prvom kvartalu 2026. godine, broj zaposlenih smanjen je za 345.000.
Ekonomija koja raste jedan odsto ne može da primi sve ljude koji ulaze na tržište rada. Mladi se suočavaju sa sistemom u kojem se bore za poslove koji često uopšte ne postoje.
Problem se vidi i u investicijama. Bruto fiksne investicije iznose svega 14,5 odsto BDP-a, što je daleko ispod nivoa potrebnog za stabilan rast zemlje u razvoju.
Nijedna država ne postaje bogata bez kapitala. Fabrike, železnice, luke, energetska postrojenja, tehnološka infrastruktura i stanogradnja ne nastaju iz političkih govora, već iz investicija. Kada investicije izostanu, rast se gasi.
Čak i teretni železnički sistem pokazuje dubinu problema. Obim železničkog transporta se oporavio od najnižih nivoa, ali je i dalje skoro 30 odsto ispod nivoa od pre manje od jedne decenije.
Južna Afrika je, dakle, vratila struju, ali nije vratila ekonomski zamah. Proizvodnja, transport, investicije, zapošljavanje i poverenje ne mogu se popraviti jednim potezom.
Ovo je važna lekcija i za mnoge druge države. Svet se suočava sa starom infrastrukturom, rastućim dugovima, padom produktivnosti, demografskim pritiskom i sve nižim životnim standardom. Političari uporno traže jedno magično rešenje, ali sistemski problemi se ne rešavaju jednim prekidačem.
Struja je važna. Infrastruktura je važna. Ali poverenje je najvažnije.
Kapital ide tamo gde se oseća sigurno. Investicije prate poverenje. Radna mesta prate investicije. Životni standard prati produktivnost.
Južna Afrika je rešila krizu koju je svako mogao da vidi. Sada mora da reši mnogo težu krizu — onu koja se krije ispod površine: gubitak poverenja u državu, institucije i ekonomsku budućnost.
