Јужна Африка је после година енергетског хаоса успела да постигне оно што је многима деловало немогуће — више од 300 дана без рестрикција струје.
Некада су нестанци електричне енергије били симбол националног пропадања. Фирме су куповале генераторе, породице су планирале живот према распореду искључења, фабрике су губиле производњу, а политичари су кривицу пребацивали на све осим на себе.
Сада се струјна мрежа стабилизовала, потрошња дизела је значајно смањена, а доступност електричне енергије у систему порасла је на скоро 66 одсто. Али главни проблем је остао: економија није оживела.
Процењује се да ће привредни раст Јужне Африке у 2026. години бити свега око један одсто. Још забрињавајући податак је да је реални БДП по становнику пао са око 5.954 долара 2010. године на око 5.715 долара 2024. године.
То значи да су Јужноафриканци, после четрнаест година планова, обећања, инфраструктурних пројеката и сада решенијег проблема са струјом, у просеку сиромашнији него раније.
Овај случај показује једну од највећих заблуда власти широм света: политичари често мисле да је довољно решити један видљив проблем и да ће се економија сама покренути. Али стварност је много суровија.
Нестанци струје јесу нанели огромну штету, али они нису били једини узрок економске стагнације. Слабе инвестиције, пропадање инфраструктуре, висока незапосленост, пад продуктивности, одлив капитала и неефикасна држава разарали су економију и пре врхунца енергетске кризе.
Струјна криза је само учинила да се дубљи проблеми више не могу сакрити.
Најбољи доказ је тржиште рада. Званична незапосленост достигла је 32,7 одсто, док је незапосленост младих чак 45,8 одсто. Само у првом кварталу 2026. године, број запослених смањен је за 345.000.
Економија која расте један одсто не може да прими све људе који улазе на тржиште рада. Млади се суочавају са системом у којем се боре за послове који често уопште не постоје.
Проблем се види и у инвестицијама. Бруто фиксне инвестиције износе свега 14,5 одсто БДП-а, што је далеко испод нивоа потребног за стабилан раст земље у развоју.
Ниједна држава не постаје богата без капитала. Фабрике, железнице, луке, енергетска постројења, технолошка инфраструктура и станоградња не настају из политичких говора, већ из инвестиција. Када инвестиције изостану, раст се гаси.
Чак и теретни железнички систем показује дубину проблема. Обим железничког транспорта се опоравио од најнижих нивоа, али је и даље скоро 30 одсто испод нивоа од пре мање од једне деценије.
Јужна Африка је, дакле, вратила струју, али није вратила економски замах. Производња, транспорт, инвестиције, запошљавање и поверење не могу се поправити једним потезом.
Ово је важна лекција и за многе друге државе. Свет се суочава са старом инфраструктуром, растућим дуговима, падом продуктивности, демографским притиском и све нижим животним стандардом. Политичари упорно траже једно магично решење, али системски проблеми се не решавају једним прекидачем.
Струја је важна. Инфраструктура је важна. Али поверење је најважније.
Капитал иде тамо где се осећа сигурно. Инвестиције прате поверење. Радна места прате инвестиције. Животни стандард прати продуктивност.
Јужна Африка је решила кризу коју је свако могао да види. Сада мора да реши много тежу кризу — ону која се крије испод површине: губитак поверења у државу, институције и економску будућност.
