Saudijska Arabija sve više se zadužuje kako bi nastavila realizaciju ambicioznog programa „Vizija 2030“, dok pad prihoda od nafte i rast rashoda stvaraju sve veći pritisak na državni budžet. U prvom kvartalu 2026. godine kraljevstvo je zabeležilo budžetski deficit od 125,7 milijardi rijala, odnosno oko 33,5 milijardi dolara, što je već blizu deficita od 44 milijarde dolara planiranog za celu godinu.
Državna potrošnja u prva tri meseca povećana je za oko 20 odsto, dok su prihodi od nafte istovremeno pali za tri odsto. Vlada je za 2026. odobrila potrebe za finansiranjem u iznosu od 217 milijardi rijala, odnosno približno 58 milijardi dolara. Od toga bi 165 milijardi rijala trebalo da bude upotrebljeno za pokrivanje budžetskog deficita, dok je još 52 milijarde namenjeno otplati duga koji dospeva.
Dodatni udar na saudijske finansije predstavlja ratna kriza u regionu. Vojna potrošnja Saudijske Arabije povećana je za 26 odsto tokom prvog kvartala, jer Rijad izdvaja sve više novca za zaštitu stanovništva, naftnih postrojenja, pomorskih puteva i kritične infrastrukture od potencijalnih raketnih i dronskih napada. Porasli su i troškovi osiguranja i zaštite transporta usled nestabilnosti oko Ormuskog moreuza.
„Vizija 2030“ pokrenuta je sa ciljem da Saudijska Arabija smanji zavisnost od nafte, razvije turizam i nove industrije i poveća zaposlenost u privatnom sektoru. Međutim, sve veće oslanjanje na državnu potrošnju i zaduživanje otvara pitanje da li se zavisnost od nafte zaista smanjuje ili se samo prihodi od buduće prodaje energenata unapred troše kroz današnje dugove.
Saudijski Javni investicioni fond već je počeo da smanjuje pojedine planove i da projekte realizuje u fazama, uz veći naglasak na njihovu profitabilnost. Posebno se preispituju najambiciozniji delovi projekta Neom, uključujući megagrad „The Line“, dok se veća pažnja usmerava na logistiku, veštačku inteligenciju, energetiku, verski turizam i infrastrukturu neophodnu za Ekspo 2030. i Svetsko prvenstvo u fudbalu 2034. godine.
Saudijska Arabija i dalje ima ogromne energetske rezerve, značajnu finansijsku imovinu i relativno nizak javni dug u poređenju sa SAD, Japanom i velikim evropskim ekonomijama. Ipak, ključno pitanje postaje da li će novo zaduživanje biti usmereno u infrastrukturu i projekte koji stvaraju buduće prihode ili u održavanje skupih megaprojekata koji ne mogu samostalno da opstanu bez stalne državne podrške.
Ukoliko Rijad bude morao trajno da se zadužuje na osnovu budućih prihoda od nafte kako bi finansirao ekonomsku diversifikaciju, osnovni paradoks „Vizije 2030“ postaće sve izraženiji — pokušaj oslobađanja od zavisnosti od nafte biće finansiran upravo novcem koji zavisi od njene buduće prodaje.
