Саудијска Арабија све више се задужује како би наставила реализацију амбициозног програма „Визија 2030“, док пад прихода од нафте и раст расхода стварају све већи притисак на државни буџет. У првом кварталу 2026. године краљевство је забележило буџетски дефицит од 125,7 милијарди ријала, односно око 33,5 милијарди долара, што је већ близу дефицита од 44 милијарде долара планираног за целу годину.
Државна потрошња у прва три месеца повећана је за око 20 одсто, док су приходи од нафте истовремено пали за три одсто. Влада је за 2026. одобрила потребе за финансирањем у износу од 217 милијарди ријала, односно приближно 58 милијарди долара. Од тога би 165 милијарди ријала требало да буде употребљено за покривање буџетског дефицита, док је још 52 милијарде намењено отплати дуга који доспева.
Додатни удар на саудијске финансије представља ратна криза у региону. Војна потрошња Саудијске Арабије повећана је за 26 одсто током првог квартала, јер Ријад издваја све више новца за заштиту становништва, нафтних постројења, поморских путева и критичне инфраструктуре од потенцијалних ракетних и дронских напада. Порасли су и трошкови осигурања и заштите транспорта услед нестабилности око Ормуског мореуза.
„Визија 2030“ покренута је са циљем да Саудијска Арабија смањи зависност од нафте, развије туризам и нове индустрије и повећа запосленост у приватном сектору. Међутим, све веће ослањање на државну потрошњу и задуживање отвара питање да ли се зависност од нафте заиста смањује или се само приходи од будуће продаје енергената унапред троше кроз данашње дугове.
Саудијски Јавни инвестициони фонд већ је почео да смањује поједине планове и да пројекте реализује у фазама, уз већи нагласак на њихову профитабилност. Посебно се преиспитују најамбициознији делови пројекта Неом, укључујући мегаград „The Line“, док се већа пажња усмерава на логистику, вештачку интелигенцију, енергетику, верски туризам и инфраструктуру неопходну за Експо 2030. и Светско првенство у фудбалу 2034. године.
Саудијска Арабија и даље има огромне енергетске резерве, значајну финансијску имовину и релативно низак јавни дуг у поређењу са САД, Јапаном и великим европским економијама. Ипак, кључно питање постаје да ли ће ново задуживање бити усмерено у инфраструктуру и пројекте који стварају будуће приходе или у одржавање скупих мегапројеката који не могу самостално да опстану без сталне државне подршке.
Уколико Ријад буде морао трајно да се задужује на основу будућих прихода од нафте како би финансирао економску диверсификацију, основни парадокс „Визије 2030“ постаће све израженији — покушај ослобађања од зависности од нафте биће финансиран управо новцем који зависи од њене будуће продаје.
