Američki državni sekretar Marko Rubio postao je praktično glavni upravnik Venecuele, šest meseci nakon što su američke snage zarobile Nikolasa Madura.
Iako od tada nije posetio Venecuelu, Rubio ima presudan uticaj na finansije zemlje, raspodelu prirodnih resursa, primenu sankcija i rad privremene vlade.
On je u redovnom kontaktu sa nekadašnjom Madurovom potpredsednicom Delsi Rodrigez, koja sada predvodi Venecuelu uz podršku Vašingtona.
Američko Ministarstvo finansija prima novac od većine venecuelanskog izvoza, a zatim ga preko privatnih banaka postepeno prosleđuje Karakasu. Rubio i njegov tim odlučuju ko sme da koristi ta sredstva i na šta ona mogu da budu potrošena.
Vašington kontroliše i izdavanje dozvola stranim kompanijama za poslovanje u Venecueli, a prednost se daje američkim naftnim kompanijama. Rubio je uticao i na važna imenovanja u vladi, uključujući izbor ministra odbrane.
Rodrigezova je posle Madurovog zarobljavanja pristala na saradnju sa Sjedinjenim Američkim Državama, nakon što joj je poručeno da može da bira između dogovora i šireg napada na venecuelansku infrastrukturu, vojne baze i visoke zvaničnike.
Posle dva snažna zemljotresa, SAD su u Venecuelu uputile 900 vojnika, obećale gotovo 400 miliona dolara pomoći i dostavile gotovinu privremenoj vladi.
Američki plan predviđa ekonomski oporavak, stabilizaciju zemlje i prelazak na demokratsku vlast. Međutim, rok za raspisivanje slobodnih izbora i dalje nije određen.
Opoziciona liderka Marija Korina Mačado ostaje najpopularnija političarka u zemlji, ali ju je Vašington zaobišao i prihvatio Rodrigezovu kao privremenu čelnicu.
Kritičari optužuju SAD da kontrolišu venecuelanske resurse i održavaju na vlasti veliki deo starog režima, dok konačnu odluku o budućnosti zemlje, uključujući i vreme održavanja izbora, praktično donosi Rubio.
