Амерички државни секретар Марко Рубио постао је практично главни управник Венецуеле, шест месеци након што су америчке снаге заробиле Николаса Мадура.
Иако од тада није посетио Венецуелу, Рубио има пресудан утицај на финансије земље, расподелу природних ресурса, примену санкција и рад привремене владе.
Он је у редовном контакту са некадашњом Мадуровом потпредседницом Делси Родригез, која сада предводи Венецуелу уз подршку Вашингтона.
Америчко Министарство финансија прима новац од већине венецуеланског извоза, а затим га преко приватних банака постепено прослеђује Каракасу. Рубио и његов тим одлучују ко сме да користи та средства и на шта она могу да буду потрошена.
Вашингтон контролише и издавање дозвола страним компанијама за пословање у Венецуели, а предност се даје америчким нафтним компанијама. Рубио је утицао и на важна именовања у влади, укључујући избор министра одбране.
Родригезова је после Мадуровог заробљавања пристала на сарадњу са Сједињеним Америчким Државама, након што јој је поручено да може да бира између договора и ширег напада на венецуеланску инфраструктуру, војне базе и високе званичнике.
После два снажна земљотреса, САД су у Венецуелу упутиле 900 војника, обећале готово 400 милиона долара помоћи и доставиле готовину привременој влади.
Амерички план предвиђа економски опоравак, стабилизацију земље и прелазак на демократску власт. Међутим, рок за расписивање слободних избора и даље није одређен.
Опозициона лидерка Марија Корина Мачадо остаје најпопуларнија политичарка у земљи, али ју је Вашингтон заобишао и прихватио Родригезову као привремену челницу.
Критичари оптужују САД да контролишу венецуеланске ресурсе и одржавају на власти велики део старог режима, док коначну одлуку о будућности земље, укључујући и време одржавања избора, практично доноси Рубио.
