U jednoj radionici u Gazi ribari i majstori popravljaju mala plovila koristeći ostatke fiberglasa, drvo i čak okvire vrata izvučene iz ruševina.
Čamci koji su pre rata služili za razonodu porodica i kupača sada su postali jedan od poslednjih oslonaca ribarske industrije u Gazi.
Zbog izraelskih ograničenja na ulazak novog fiberglasa i drugog materijala, popravka većih ribarskih brodova postala je gotovo nemoguća i izuzetno skupa.
Ribari kažu da je kilogram fiberglasa pre rata koštao 50 do 60 šekela, dok danas dostiže oko 800 šekela. Zbog toga su prinuđeni da koriste sve što mogu da pronađu u ruševinama.
Izraelska vojna agencija koja kontroliše pristup Gazi navela je da se zabrane odnose na predmete koji mogu imati i civilnu i vojnu upotrebu, ali nije direktno komentarisala ograničenja za fiberglas.
Ribari u Gazi i pre rata su bili suočeni sa strogim ograničenjima u tome koliko daleko smeju da isplove. Sada, kako navode, ostaju još bliže obali zbog straha od pucnjave i novih incidenata.
Izraelska vojska tvrdi da njena mornarica sprovodi bezbednosna ograničenja u vodama Gaze i da postupa po pravilima angažovanja kada se ta ograničenja prekrše.
Ukupan ulov ribarske industrije u Gazi pao je na manje od 15 tona mesečno, što je količina koju su ribari pre rata mogli da izvuku za jedan dan.
Ribolov je pre sukoba bio važan izvor hrane za stanovništvo Gaze, ali su razaranja, ograničenja i nedostatak materijala gotovo uništili taj sektor.
Iako se kriza gladi donekle ublažila nakon proglašenja primirja, humanitarne organizacije upozoravaju da većina dece i dalje nema dovoljno raznovrsnu ishranu. U aprilu je 3.500 dece primljeno na lečenje zbog neuhranjenosti.
Radnici u radionicama kažu da pokušavaju da poprave i održe sve što je preostalo od flote, ali priznaju da, u sadašnjim uslovima, mogu da rade samo na malim čamcima.
