После привременог примирја између Сједињених Држава и Ирана, Техеран наводно ради на формализовању система наплате транзитних такси за бродове који пролазе кроз Ормуски мореуз.
Иако критичари тврде да би таква наплата била спорна са становишта међународног поморског права, део бродских компанија могао би да закључи да је плаћање Ирану јефтиније од економске штете коју изазива дуготрајна блокада једног од најважнијих светских поморских пролаза.
Према појединим наводима, Иран је од почетка сукоба већ наплаћивао транзитне таксе неким бродовима, и то у износима који су достизали и до два милиона долара.
Ормуски мореуз има огроман значај за глобалну енергетику, јер представља једини морски пут који повезује произвођаче енергената из Персијског залива са отвореним океаном.
Пре кризе, кроз овај мореуз дневно је пролазило око 20,3 милиона барела нафте. То је представљало огроман део светске трговине енергентима и вредност од више од 100 милијарди долара дневно у повезаним нафтним испорукама.
Поред нафте, кроз Ормуски мореуз је свакодневно пролазило и око 10 милијарди кубних стопа течног природног гаса, чија се вредност процењује на више милијарди долара.
Од почетка поремећаја, кроз мореуз је прошло мање од четири одсто уобичајеног поморског саобраћаја, ако се изузму операције такозване флоте из сенке, односно бродови који искључују системе за праћење.
Стотине бродова и даље су заглављене у Заливу, а трошкови њиховог чекања непрестано расту. Компаније морају да плаћају посаде, кредите, одржавање пловила и све скупље ратно осигурање.
Због тога неке компаније могу проценити да је плаћање иранске таксе економски исплативије од наставка стајања на мору.
Ипак, проблем није само економски. Компаније су истовремено изложене притиску америчких санкција и ризику да би договори са Ираном могли имати дугорочне политичке и финансијске последице.
Према међународном праву, државе углавном не могу да наплаћују пролаз бродовима кроз стратешке природне водене путеве, чак ни када се они налазе у територијалним водама.
Међутим, државе могу наплаћивати пратеће услуге, као што су управљање пловидбом, инспекције, спасилачке операције и мере безбедности.
Слични модели већ постоје у другим важним воденим пролазима, попут Босфора, Суецког канала и Панамског канала.
Иран би зато могао да покуша да своју наплату представи као накнаду за обезбеђивање сигурног пролаза, смањење еколошких ризика и одржавање стабилности у једној од најважнијих трговинских артерија света.
Ормуски мореуз остаје кључан не само за глобалне токове нафте и гаса, већ и за ланце снабдевања храном, индустријом и технологијом широм света.
Због тога би сваки продужени застој у том региону могао имати последице далеко изван Блиског истока.
