Posle privremenog primirja između Sjedinjenih Država i Irana, Teheran navodno radi na formalizovanju sistema naplate tranzitnih taksi za brodove koji prolaze kroz Ormuski moreuz.
Iako kritičari tvrde da bi takva naplata bila sporna sa stanovišta međunarodnog pomorskog prava, deo brodskih kompanija mogao bi da zaključi da je plaćanje Iranu jeftinije od ekonomske štete koju izaziva dugotrajna blokada jednog od najvažnijih svetskih pomorskih prolaza.
Prema pojedinim navodima, Iran je od početka sukoba već naplaćivao tranzitne takse nekim brodovima, i to u iznosima koji su dostizali i do dva miliona dolara.
Ormuski moreuz ima ogroman značaj za globalnu energetiku, jer predstavlja jedini morski put koji povezuje proizvođače energenata iz Persijskog zaliva sa otvorenim okeanom.
Pre krize, kroz ovaj moreuz dnevno je prolazilo oko 20,3 miliona barela nafte. To je predstavljalo ogroman deo svetske trgovine energentima i vrednost od više od 100 milijardi dolara dnevno u povezanim naftnim isporukama.
Pored nafte, kroz Ormuski moreuz je svakodnevno prolazilo i oko 10 milijardi kubnih stopa tečnog prirodnog gasa, čija se vrednost procenjuje na više milijardi dolara.
Od početka poremećaja, kroz moreuz je prošlo manje od četiri odsto uobičajenog pomorskog saobraćaja, ako se izuzmu operacije takozvane flote iz senke, odnosno brodovi koji isključuju sisteme za praćenje.
Stotine brodova i dalje su zaglavljene u Zalivu, a troškovi njihovog čekanja neprestano rastu. Kompanije moraju da plaćaju posade, kredite, održavanje plovila i sve skuplje ratno osiguranje.
Zbog toga neke kompanije mogu proceniti da je plaćanje iranske takse ekonomski isplativije od nastavka stajanja na moru.
Ipak, problem nije samo ekonomski. Kompanije su istovremeno izložene pritisku američkih sankcija i riziku da bi dogovori sa Iranom mogli imati dugoročne političke i finansijske posledice.
Prema međunarodnom pravu, države uglavnom ne mogu da naplaćuju prolaz brodovima kroz strateške prirodne vodene puteve, čak ni kada se oni nalaze u teritorijalnim vodama.
Međutim, države mogu naplaćivati prateće usluge, kao što su upravljanje plovidbom, inspekcije, spasilačke operacije i mere bezbednosti.
Slični modeli već postoje u drugim važnim vodenim prolazima, poput Bosfora, Sueckog kanala i Panamskog kanala.
Iran bi zato mogao da pokuša da svoju naplatu predstavi kao naknadu za obezbeđivanje sigurnog prolaza, smanjenje ekoloških rizika i održavanje stabilnosti u jednoj od najvažnijih trgovinskih arterija sveta.
Ormuski moreuz ostaje ključan ne samo za globalne tokove nafte i gasa, već i za lance snabdevanja hranom, industrijom i tehnologijom širom sveta.
Zbog toga bi svaki produženi zastoj u tom regionu mogao imati posledice daleko izvan Bliskog istoka.
