Мартин Армстронг упозорава да се у западним државама све чешће појављују политичари који не желе само да критикују власт или поједине државне политике, већ отворено показују презир према земљи у којој траже јавну функцију.
Повод за његов текст су изјаве које се приписују Зулу Мохамеду, кандидату за градоначелника Каролтона у Тексасу, који је, према наводима које Армстронг цитира, рекао да ниједан ветеран није поднео жртву, да не подржава америчку војску и да не подржава Сједињене Државе.
Армстронг истиче да је у слободном друштву сваки политичар слободан да критикује владу, порезе, спољну политику, имиграцију или војне интервенције. Међутим, како наглашава, постоји велика разлика између критике државне политике и отвореног презира према самој земљи чијим народом неко жели да управља.
Он подсећа да је Мохамед, рођен у Пакистану, годинама имао правне проблеме због оптужби за изборне преваре у вези са ранијом кампањом за градоначелника. Тексашке власти су га 2020. године ухапсиле по више од сто тачака оптужнице повезаних са шемом гласања путем поште. Према наводима тужилаштва, пријаве за гласачке листиће биле су фалсификоване и усмераване на поштанско сандуче отворено под лажним идентитетом. Касније је признао кривицу по бројним тачкама оптужнице и добио казну.
Армстронг, међутим, наглашава да је проблем много шири од једног кандидата. Поверење у власт се, према његовој оцени, урушава широм Запада зато што народ све више види да јавне функције привлаче људе који презиру институције које желе да контролишу.
Он посебно истиче да су ветерани могли да имају различите политичке ставове и да многи од њих жестоко критикују Вашингтон, али да тврдња да ниједан ветеран није поднео жртву представља увреду за људе који су били рањени, годинама одвојени од породица или се никада нису вратили кући.
Према Армстронгу, ово није први случај да амерички политичари наступају као да мрзе земљу коју тврде да представљају. Он као примере наводи представнице радикалне левице у САД, попут Рашиде Тлаиб и Илхан Омар, као и политичаре који Америку описују као колонијалну, империјалистичку и суштински злу државу.
Армстронг оцењује да је читавој генерацији политичара усађено да западну цивилизацију гледају искључиво кроз грехе, неуспехе и историјске кривице, док се слободе, иновације и прилике које су вековима привлачиле милионе имиграната готово уопште не признају.
Он упозорава да је опасно када политички покрети више не говоре о поправљању земље, већ се понашају као да је сама земља проблем. Таква политика, како оцењује, напада историју, институције, традицију, војску и саму идеју патриотизма.
Закључак текста је да народ мора да обрати пажњу кога бира. Ако кандидат отворено каже да не подржава државу и да презире њену војску, онда бирачи морају да одлуче да ли је то вођство које желе у својој заједници.
Армстронг закључује да демократија може да функционише само ако народ није равнодушан, јер је највећа опасност за сваку републику управо то — равнодушност бирача према онима који улазе у власт.
