Pitanje da li je trajni mir na Bliskom istoku uopšte moguć ponovo se otvara u trenutku kada sukobi u regionu ulaze u sve opasniju fazu, a tenzije između Irana, Izraela i Sjedinjenih Država ostaju jedna od glavnih pretnji globalnoj stabilnosti.
Martin Armstrong navodi da se u slučaju Bliskog istoka ne radi samo o klasičnom političkom sporu koji se može rešiti jednim sporazumom ili diplomatskim pritiskom. Prema njegovoj oceni, problem je mnogo dublji, jer su mržnje, istorijski sukobi, verske podele i geopolitički interesi na obe strane toliko ukorenjeni da ne ostavljaju mnogo prostora za trajno rešenje.
On smatra da je slična situacija i u Ukrajini, gde su, kako tvrdi, duboke podele i nepomirljivi interesi stvorili konflikt koji se ne može lako okončati stabilnim i trajnim dogovorom.
Armstrong u tekstu podseća na svoje dugogodišnje iskustvo sa Bliskim istokom, uključujući kontakte sa finansijskim i političkim strukturama u regionu, kao i rad na modelima koji su, kako tvrdi, ukazivali na dolazak velikih kriza i ratova.
On navodi da je radio sa ljudima povezanim sa iranskim kontrarevolucionarnim pokretom, da je bio pozivan da pravi model za valutu libanske centralne banke, kao i da je sarađivao sa finansijskim strukturama u arapskom svetu. Prema njegovim rečima, upravo kroz ta iskustva shvatio je kako ekonomski i politički ciklusi mogu da ukazuju na nadolazeće ratove.
U tekstu se posebno osvrće na tvrdnje izraelskog premijera Benjamina Netanjahua o iranskoj pretnji. Armstrong smatra da se u javnosti često prenaglašava opasnost od iranskog udara na Sjedinjene Države, dok se istovremeno zanemaruju tehnička i vojna ograničenja iranskih raketa.
On tvrdi da Iran i dalje raspolaže značajnim delom svog raketnog arsenala i navodi procenu da je Teheran zadržao oko 70 odsto zaliha raketa koje je imao pre rata. To, prema njegovom mišljenju, znači da opasnost od nastavka sukoba nije nestala.
Armstrong navodi i da njegov kompjuterski model ukazuje na moguću ozbiljnu političku promenu u Iranu početkom 2027. godine, posebno u januaru ili februaru. Ipak, ističe i da bi do izvesnog pomeranja situacije moglo da dođe već u junu, posle povratka Donalda Trampa iz Kine.
Prema njegovoj oceni, glavni problem nije samo u tome šta će uraditi jedna strana, već u tome što je nepoverenje postalo temelj čitavog regionalnog poretka. Svaki ustupak se tumači kao slabost, svaka pretnja kao priprema za napad, a svaki privremeni dogovor kao taktička pauza pred novu eskalaciju.
Zbog toga je pitanje mira na Bliskom istoku mnogo složenije od diplomatskih saopštenja i javnih poziva na pregovore. Čak i kada se postigne primirje, ono ne uklanja duboke uzroke sukoba, već samo privremeno odlaže novi krug krize.
Armstrong smatra da su mediji godinama izbegavali da otvoreno govore o mehanizmima koji stoje iza velikih geopolitičkih lomova, jer bi to otkrilo koliko su politički interesi, finansijske strukture i obaveštajne operacije duboko povezani.
On tvrdi da se ratovi ne dešavaju slučajno, već da ih često pokreću isti obrasci: ekonomski pritisci, unutrašnje krize, propali pokušaji promene režima, borba za resurse i potreba političkih elita da pažnju javnosti preusmere sa domaćih problema.
U tom kontekstu, Bliski istok ostaje jedno od najopasnijih područja sveta, jer se na malom prostoru sudaraju interesi velikih sila, regionalnih igrača, energetskih tržišta, vojnih saveza i versko-političkih pokreta.
Zaključak je mračan: mir je moguć kao privremena pauza, ali trajni mir zahteva prevazilaženje mržnji i interesa koji su decenijama građeni kroz ratove, sankcije, intervencije i osvetu. Bez toga, svaki dogovor ostaje krhak, a svaka nova kriza može ponovo zapaliti region.
