Питање да ли је трајни мир на Блиском истоку уопште могућ поново се отвара у тренутку када сукоби у региону улазе у све опаснију фазу, а тензије између Ирана, Израела и Сједињених Држава остају једна од главних претњи глобалној стабилности.
Мартин Армстронг наводи да се у случају Блиског истока не ради само о класичном политичком спору који се може решити једним споразумом или дипломатским притиском. Према његовој оцени, проблем је много дубљи, јер су мржње, историјски сукоби, верске поделе и геополитички интереси на обе стране толико укорењени да не остављају много простора за трајно решење.
Он сматра да је слична ситуација и у Украјини, где су, како тврди, дубоке поделе и непомирљиви интереси створили конфликт који се не може лако окончати стабилним и трајним договором.
Армстронг у тексту подсећа на своје дугогодишње искуство са Блиским истоком, укључујући контакте са финансијским и политичким структурама у региону, као и рад на моделима који су, како тврди, указивали на долазак великих криза и ратова.
Он наводи да је радио са људима повезаним са иранским контрареволуционарним покретом, да је био позиван да прави модел за валуту либанске централне банке, као и да је сарађивао са финансијским структурама у арапском свету. Према његовим речима, управо кроз та искуства схватио је како економски и политички циклуси могу да указују на надолазеће ратове.
У тексту се посебно осврће на тврдње израелског премијера Бењамина Нетанјахуа о иранској претњи. Армстронг сматра да се у јавности често пренаглашава опасност од иранског удара на Сједињене Државе, док се истовремено занемарују техничка и војна ограничења иранских ракета.
Он тврди да Иран и даље располаже значајним делом свог ракетног арсенала и наводи процену да је Техеран задржао око 70 одсто залиха ракета које је имао пре рата. То, према његовом мишљењу, значи да опасност од наставка сукоба није нестала.
Армстронг наводи и да његов компјутерски модел указује на могућу озбиљну политичку промену у Ирану почетком 2027. године, посебно у јануару или фебруару. Ипак, истиче и да би до извесног померања ситуације могло да дође већ у јуну, после повратка Доналда Трампа из Кине.
Према његовој оцени, главни проблем није само у томе шта ће урадити једна страна, већ у томе што је неповерење постало темељ читавог регионалног поретка. Сваки уступак се тумачи као слабост, свака претња као припрема за напад, а сваки привремени договор као тактичка пауза пред нову ескалацију.
Због тога је питање мира на Блиском истоку много сложеније од дипломатских саопштења и јавних позива на преговоре. Чак и када се постигне примирје, оно не уклања дубоке узроке сукоба, већ само привремено одлаже нови круг кризе.
Армстронг сматра да су медији годинама избегавали да отворено говоре о механизмима који стоје иза великих геополитичких ломова, јер би то открило колико су политички интереси, финансијске структуре и обавештајне операције дубоко повезани.
Он тврди да се ратови не дешавају случајно, већ да их често покрећу исти обрасци: економски притисци, унутрашње кризе, пропали покушаји промене режима, борба за ресурсе и потреба политичких елита да пажњу јавности преусмере са домаћих проблема.
У том контексту, Блиски исток остаје једно од најопаснијих подручја света, јер се на малом простору сударају интереси великих сила, регионалних играча, енергетских тржишта, војних савеза и верско-политичких покрета.
Закључак је мрачан: мир је могућ као привремена пауза, али трајни мир захтева превазилажење мржњи и интереса који су деценијама грађени кроз ратове, санкције, интервенције и освету. Без тога, сваки договор остаје крхак, а свака нова криза може поново запалити регион.
