После разарања Газе и нерешене кризе око Ирана, све више пажње усмерава се ка Либану, који би могао да постане следећа велика тачка сукоба на Блиском истоку.
Опасност није само у томе што се већ води рат ниског интензитета на граници Израела и Либана, већ у чињеници да се регионални сукоб постепено шири, док светска јавност све брже прелази са једне кризе на другу.
Газа је готово нестала из првих вести, иако су последице рата катастрофалне. Огроман број људи је расељен, инфраструктура је разорена, а цивили су платили највећу цену. Ипак, како се фокус јавности помера ка Ирану, Либану и новом могућем фронту, поставља се питање да ли је Газа била само прва фаза много ширег плана.
Израелски премијер Бенјамин Нетанјаху тврдио је да је циљ био уништење Хамаса, али Хамас није елиминисан. То отвара болно питање: шта је заиста постигнуто ако је територија уништена, становништво расељено, а организација против које је рат вођен и даље постоји?
Сада се исти образац страха преноси на Либан. Израелски званичници више пута су наглашавали да ће задржати право на војно деловање у Либану, без обзира на евентуалне договоре у региону. То значи да чак и ако се постигне привремено смиривање са Ираном, рат може једноставно да се пресели на север.
Либан је посебно осетљив јер је већ годинама политички, економски и институционално ослабљен. Држава је подељена, економија је уништена, становништво исцрпљено, а присуство Хезболаха чини земљу директно увезаном у шире сукобе Израела, Ирана и западних сила.
Уколико дође до великог рата у Либану, последице би могле бити огромне. Земља нема капацитет да издржи разарање слично оном у Гази, а сваки велики напад на либанску инфраструктуру могао би да изазове нови талас избеглица, хуманитарну катастрофу и још дубље увлачење региона у рат.
Посебну пажњу изазива и огромно америчко дипломатско присуство у Либану. Изградња једног од највећих америчких амбасадорских комплексаа у свету покренула је питања о дугорочним плановима Вашингтона у тој земљи и о томе да ли су Сједињене Државе већ унапред рачунале на много већу улогу Либана у будућој регионалној кризи.
Све ово показује да се Блиски исток не креће ка стварном миру, већ ка промени фронта. Политичари могу да говоре о деескалацији, преговорима и стабилизацији, али ако се рат само премешта из Газе ка Либану, онда мира у суштини нема.
Највећа опасност је у томе што свет прихвата рат као нормално стање. Камере се помере, пажња јавности ослаби, а нова земља постаје следеће бојно поље.
Зато питање да ли ће Либан постати нова Газа није само реторичко. То је упозорење да се регионални рат шири корак по корак, док велики играчи говоре о миру, а на терену се све више припрема следећа катастрофа.
