Hilari Klinton ocenila je da je Džo Bajden napravio „strašnu grešku“ time što je odlučio da se ponovo kandiduje, tvrdeći da bi demokrate imale veće šanse protiv Donalda Trampa da je stranka na vreme prošla kroz pravo unutrašnje takmičenje.
Njena izjava odmah je otvorila pitanje odgovornosti demokratskog vrha, jer Bajden nije samostalno vodio kampanju u političkoj praznini. Godinama su ga branili, podržavali, predstavljali kao sposobnog za još jedan mandat i napadali sve koji su postavljali pitanje njegove snage, godina i mentalne spremnosti.
Problem za demokrate nije bio samo Bajdenov nastup, već činjenica da je cela partijska struktura stajala iza njega sve dok šteta nije postala nemoguća za sakrivanje. Kada su birači već videli ono što je elita pokušavala da umanji, nastupila je panika.
Nakon toga usledio je nagli politički preokret. Bajden se povukao iz trke, a Kamala Haris je praktično postavljena kao kandidat, iako demokratski birači nisu prošli kroz normalan proces izbora kandidata. Umesto unutrašnje borbe, dobili su gotovo rešenje koje je partijski vrh odlučio umesto njih.
Klintonova sada tvrdi da bi, da Bajden nije ušao u trku, demokrate imale „pravo takmičenje“ i da bi kandidat koji bi iz tog procesa izašao verovatno pobedio Trampa. Međutim, upravo to priznanje pokazuje koliko je dubok problem bio unutar same stranke.
Demokrate su izgubile kontakt sa velikim delom naroda. Umesto da slušaju birače koji su bili zabrinuti zbog inflacije, migracija, kriminala, spoljne politike i ekonomske nesigurnosti, partijski vrh je nastavio da im drži lekcije i da ih ubeđuje da ne vide ono što vide.
Posle poraza, počela je potraga za krivcem. Nakon 2016. godine krivci su bili Rusija, mediji, društvene mreže, dezinformacije i sve drugo osim samog demokratskog establišmenta. Sada se odgovornost prebacuje na Bajdena, iako su ga isti ljudi godinama branili i politički štitili.
Hilari Klinton je podržala Bajdena, zatim je podržala Kamalu Haris, a sada pokušava da se distancira od posledica odluka koje je i sama politički podržavala.
Zato ovaj sukob nije samo priča o jednom kandidatu, već o dubokoj krizi Demokratske stranke. Partija koja je tvrdila da brani demokratiju najpre je ugušila stvarnu unutrašnju konkurenciju, zatim zamenila kandidata u poslednjem trenutku, a onda se začudila što joj birači nisu poverovali.
Trampov povratak na vlast tako se sve više predstavlja ne kao slučajnost, već kao posledica arogancije demokratskog vrha, koji je duže slušao sopstvene konsultante, donatore i medijske saveznike nego obične Amerikance.
