Pentagon je dodao BID, „Alibabu“, „Baidu“ i više drugih kineskih kompanija na listu firmi za koje tvrdi da su povezane sa kineskom vojskom. Martin Armstrong ocenjuje da Vašington javnosti to predstavlja kao pitanje nacionalne bezbednosti, ali da je suština problema u nečem drugom — Kina je postala previše uspešan ekonomski konkurent.
Armstrong navodi da se gotovo svaki kineski napredak sada u SAD predstavlja kao bezbednosna pretnja. Kada Kina proizvodi električne automobile koji uzimaju deo tržišta zapadnim proizvođačima — to postaje „nacionalna bezbednost“. Kada razvija baterije, veštačku inteligenciju, solarnu industriju ili poluprovodnike — ponovo se govori o „nacionalnoj bezbednosti“.
Prema njegovoj oceni, postavlja se pitanje da li je stvarni problem kineska vojna aktivnost ili činjenica da je Kina počela da pobeđuje u ekonomskoj utakmici.
Sjedinjene Američke Države su, kako piše Armstrong, decenijama same prebacivale fabrike, proizvodnju, tehnologiju i kapital u Kinu. Volstrit i potrošači su uživali u jeftinijim proizvodima, dok se na Zapadu verovalo da će Kina ostati samo jeftina proizvodna baza, a da će finansijska i tehnološka dominacija ostati u rukama Zapada.
Međutim, Kina je iskoristila kapital, tehnologiju, znanje i industrijske kapacitete da izgradi ekonomsku mašinu koja danas izaziva Zapad u gotovo svakoj važnoj strateškoj industriji.
BID danas prodaje više električnih vozila od mnogih zapadnih konkurenata, Kina proizvodi ogroman deo svetskih komponenti za baterije, a kineske kompanije postale su veliki igrači u veštačkoj inteligenciji, robotici, telekomunikacijama i naprednoj proizvodnji.
Armstrong ističe da problem Zapada nije u tome što je Kina propala, već upravo suprotno — što je uspela.
On postavlja pitanje kako bi zapadni političari reagovali da su kompanije poput BID-a ili „Baidua“ američke. Da je BID iz Kalifornije, političari bi ga slavili kao dokaz američke inovacije. Da je kineska industrija baterija američka, organizovale bi se konferencije za medije o industrijskom liderstvu.
Pošto su te kompanije kineske, njihov uspeh se sve češće prikazuje kao pretnja.
Armstrong priznaje da je bilo slučajeva krađe tehnologije i da se obe strane služe prljavim metodama u globalnoj konkurenciji, ali upozorava da se sada svaki uspeh suparničke države predstavlja kao opasnost. Tako obična trgovina i konkurencija sve više bivaju preimenovane u strateški rat.
Prema njegovoj oceni, Vašington tek sada priznaje ono što je Peking odavno razumeo — ekonomija i nacionalna strategija nisu odvojene. Kina je industrijski razvoj posmatrala kao izvor nacionalne moći, dok je Zapad industriju prepustio inostranstvu u potrazi za kratkoročnim profitom.
Armstrong upozorava da svet ulazi u fazu u kojoj će svaka kineska kompanija biti tretirana kao vojna, a svaka američka kompanija u inostranstvu kao instrument Vašingtona. Kada države počnu da tretiraju ekonomsku konkurenciju kao vojnu pretnju, granica između ekonomskog i stvarnog rata počinje da nestaje.
Zaključuje da ovo nije samo pitanje BID-a, „Alibabe“ ili „Baidua“, već još jedan korak u eskalaciji odnosa dve najveće svetske ekonomije. Retorika postaje sve oštrija, ograničenja sve agresivnija, a ekonomski zidovi sve viši.
