Пентагон је додао БИД, „Алибабу“, „Баиду“ и више других кинеских компанија на листу фирми за које тврди да су повезане са кинеском војском. Мартин Армстронг оцењује да Вашингтон јавности то представља као питање националне безбедности, али да је суштина проблема у нечем другом — Кина је постала превише успешан економски конкурент.
Армстронг наводи да се готово сваки кинески напредак сада у САД представља као безбедносна претња. Када Кина производи електричне аутомобиле који узимају део тржишта западним произвођачима — то постаје „национална безбедност“. Када развија батерије, вештачку интелигенцију, соларну индустрију или полупроводнике — поново се говори о „националној безбедности“.
Према његовој оцени, поставља се питање да ли је стварни проблем кинеска војна активност или чињеница да је Кина почела да побеђује у економској утакмици.
Сједињене Америчке Државе су, како пише Армстронг, деценијама саме пребацивале фабрике, производњу, технологију и капитал у Кину. Волстрит и потрошачи су уживали у јефтинијим производима, док се на Западу веровало да ће Кина остати само јефтина производна база, а да ће финансијска и технолошка доминација остати у рукама Запада.
Међутим, Кина је искористила капитал, технологију, знање и индустријске капацитете да изгради економску машину која данас изазива Запад у готово свакој важној стратешкој индустрији.
БИД данас продаје више електричних возила од многих западних конкурената, Кина производи огроман део светских компоненти за батерије, а кинеске компаније постале су велики играчи у вештачкој интелигенцији, роботици, телекомуникацијама и напредној производњи.
Армстронг истиче да проблем Запада није у томе што је Кина пропала, већ управо супротно — што је успела.
Он поставља питање како би западни политичари реаговали да су компаније попут БИД-а или „Баидуа“ америчке. Да је БИД из Калифорније, политичари би га славили као доказ америчке иновације. Да је кинеска индустрија батерија америчка, организовале би се конференције за медије о индустријском лидерству.
Пошто су те компаније кинеске, њихов успех се све чешће приказује као претња.
Армстронг признаје да је било случајева крађе технологије и да се обе стране служе прљавим методама у глобалној конкуренцији, али упозорава да се сада сваки успех супарничке државе представља као опасност. Тако обична трговина и конкуренција све више бивају преименоване у стратешки рат.
Према његовој оцени, Вашингтон тек сада признаје оно што је Пекинг одавно разумео — економија и национална стратегија нису одвојене. Кина је индустријски развој посматрала као извор националне моћи, док је Запад индустрију препустио иностранству у потрази за краткорочним профитом.
Армстронг упозорава да свет улази у фазу у којој ће свака кинеска компанија бити третирана као војна, а свака америчка компанија у иностранству као инструмент Вашингтона. Када државе почну да третирају економску конкуренцију као војну претњу, граница између економског и стварног рата почиње да нестаје.
Закључује да ово није само питање БИД-а, „Алибабе“ или „Баидуа“, већ још један корак у ескалацији односа две највеће светске економије. Реторика постаје све оштрија, ограничења све агресивнија, а економски зидови све виши.

