Nemački trgovinski deficit sa Kinom dostigao je približno 55 milijardi evra u prvoj polovini 2026. godine, u odnosu na 40 milijardi evra u istom periodu prošle godine. Nemački izvoz u Kinu istovremeno je pao za više od 12 odsto, na manje od 37 milijardi evra, dok je uvoz kineske robe porastao za 8,9 odsto, na 91,8 milijardi evra.
Promena pokazuje koliko se odnos dve privrede preokrenuo. Kina je još 2021. bila drugo najvažnije izvozno tržište Nemačke, na koje su nemačke kompanije plasirale robu vrednu 104 milijarde evra. Danas je pala na deveto mesto među nemačkim izvoznim tržištima, iza čak Austrije i Švajcarske.
Ključni razlog je sve veća sposobnost Kine da sama proizvodi robu koju je nekada morala da uvozi iz Evrope. Tokom prethodnih decenija nemačke kompanije su u Kinu prenosile kapital, tehnologiju i proizvodna znanja, dok je Peking istovremeno razvijao domaće lance snabdevanja, industrijsku infrastrukturu, robotiku, proizvodnju baterija, automobila i napredne tehnologije. Danas kineske kompanije u brojnim sektorima neposredno konkurišu nemačkim proizvođačima.
Najvidljiviji primer je automobilska industrija. Nemački proizvođači decenijama su dominirali premijum segmentom kineskog tržišta, ali su kineske kompanije u međuvremenu izgradile ogromne kapacitete za proizvodnju električnih automobila, baterija i prateće tehnologije. Kineski proizvođači sada evropskim konkurentima pariraju cenom, softverom, tehnologijom i sve više kvalitetom, što stvara dodatni pritisak na Volkswagen, BMW, Mercedes-Benz i druge nemačke kompanije.
Istovremeno, sve više nemačkih kompanija proizvodi direktno u Kini umesto da gotovu robu izvozi iz Nemačke. Tako nemačka kompanija može da zadrži pristup kineskom tržištu, ali se ekonomska korist sve manje preliva na fabrike i zaposlene u samoj Nemačkoj. Multinacionalne korporacije mogu da nastave da posluju uspešno, dok se domaća industrijska baza smanjuje.
Kina je ponovo postala najveći trgovinski partner Nemačke. Ukupna robna razmena dve zemlje u prvoj polovini 2026. premašila je 128 milijardi evra, ali je struktura te razmene sve nepovoljnija za Berlin – Nemačka kupuje sve više kineske robe, dok Kina sve manje zavisi od nemačkih proizvoda. Samo u junu Nemačka je iz Kine uvezla robu vrednu 16,5 milijardi evra.
Martin Armstrong smatra da je Nemačka sama pogoršala svoj položaj napuštanjem jeftine ruske energije, gašenjem nuklearnih elektrana i prihvatanjem sve skuplje regulative EU. Nemački industrijski model godinama je počivao na jeftinoj energiji, proizvodnji robe visoke vrednosti i njenom izvozu u Kinu i SAD, ali se sva tri stuba tog modela sada nalaze pod pritiskom.
Kina, sa druge strane, i sama ima ozbiljne probleme – krizu tržišta nekretnina, slabu domaću potrošnju i zadužene lokalne vlasti. Industrijska proizvodnja je u julu porasla 4,5 odsto na godišnjem nivou, dok je maloprodaja povećana svega 0,6 odsto. Ipak, slaba domaća tražnja dodatno podstiče kineske proizvođače da robu plasiraju na strana tržišta, čime se konkurentski pritisak na evropsku industriju još više povećava.
Glavni problem za Nemačku zato više nije samo to što Kina prodaje ogromne količine robe Evropi. Mnogo veća promena je činjenica da Kina postepeno prestaje da kupuje industrijske proizvode od kojih je nemački izvozni model decenijama zavisio. Nemačka tako postaje sve zavisnija od kineske proizvodnje upravo u trenutku kada Kina postaje sve manje zavisna od Nemačke.
