Немачки трговински дефицит са Кином достигао је приближно 55 милијарди евра у првој половини 2026. године, у односу на 40 милијарди евра у истом периоду прошле године. Немачки извоз у Кину истовремено је пао за више од 12 одсто, на мање од 37 милијарди евра, док је увоз кинеске робе порастао за 8,9 одсто, на 91,8 милијарди евра.
Промена показује колико се однос две привреде преокренуо. Кина је још 2021. била друго најважније извозно тржиште Немачке, на које су немачке компаније пласирале робу вредну 104 милијарде евра. Данас је пала на девето место међу немачким извозним тржиштима, иза чак Аустрије и Швајцарске.
Кључни разлог је све већа способност Кине да сама производи робу коју је некада морала да увози из Европе. Током претходних деценија немачке компаније су у Кину преносиле капитал, технологију и производна знања, док је Пекинг истовремено развијао домаће ланце снабдевања, индустријску инфраструктуру, роботику, производњу батерија, аутомобила и напредне технологије. Данас кинеске компаније у бројним секторима непосредно конкуришу немачким произвођачима.
Највидљивији пример је аутомобилска индустрија. Немачки произвођачи деценијама су доминирали премијум сегментом кинеског тржишта, али су кинеске компаније у међувремену изградиле огромне капацитете за производњу електричних аутомобила, батерија и пратеће технологије. Кинески произвођачи сада европским конкурентима парирају ценом, софтвером, технологијом и све више квалитетом, што ствара додатни притисак на Volkswagen, BMW, Mercedes-Benz и друге немачке компаније.
Истовремено, све више немачких компанија производи директно у Кини уместо да готову робу извози из Немачке. Тако немачка компанија може да задржи приступ кинеском тржишту, али се економска корист све мање прелива на фабрике и запослене у самој Немачкој. Мултинационалне корпорације могу да наставе да послују успешно, док се домаћа индустријска база смањује.
Кина је поново постала највећи трговински партнер Немачке. Укупна робна размена две земље у првој половини 2026. премашила је 128 милијарди евра, али је структура те размене све неповољнија за Берлин – Немачка купује све више кинеске робе, док Кина све мање зависи од немачких производа. Само у јуну Немачка је из Кине увезла робу вредну 16,5 милијарди евра.
Мартин Армстронг сматра да је Немачка сама погоршала свој положај напуштањем јефтине руске енергије, гашењем нуклеарних електрана и прихватањем све скупље регулативе ЕУ. Немачки индустријски модел годинама је почивао на јефтиној енергији, производњи робе високе вредности и њеном извозу у Кину и САД, али се сва три стуба тог модела сада налазе под притиском.
Кина, са друге стране, и сама има озбиљне проблеме – кризу тржишта некретнина, слабу домаћу потрошњу и задужене локалне власти. Индустријска производња је у јулу порасла 4,5 одсто на годишњем нивоу, док је малопродаја повећана свега 0,6 одсто. Ипак, слаба домаћа тражња додатно подстиче кинеске произвођаче да робу пласирају на страна тржишта, чиме се конкурентски притисак на европску индустрију још више повећава.
Главни проблем за Немачку зато више није само то што Кина продаје огромне количине робе Европи. Много већа промена је чињеница да Кина постепено престаје да купује индустријске производе од којих је немачки извозни модел деценијама зависио. Немачка тако постаје све зависнија од кинеске производње управо у тренутку када Кина постаје све мање зависна од Немачке.
