Иран захтева да бродови плаћају и до два милиона долара за пролаз кроз Ормуски мореуз, један од најважнијих енергетских коридора на свету.
Техеран те намете представља као накнаду за „сигуран пролаз“, навигационе услуге, заштиту животне средине и безбедносне трошкове. Иранске власти истовремено тврде да је реч и о надокнади за губитке претрпљене током америчко-израелских напада.
Ормуски мореуз, који се налази између Ирана и Омана, има огроман значај за светску енергетику. Кроз њега је, пре најновијег заоштравања кризе, пролазила приближно петина укупне светске трговине нафтом и гасом.
Поједине азијске поморске компаније и мањи оператери наводно су пристали да плаћају тражене таксе, док су велики глобални бродари то одлучно одбили. Сједињене Државе и Кина, према доступним информацијама, заједнички се противе овим наметима, а одбациле су их и земље Персијског залива.
Кључно питање је зашто Египат и Панама могу да наплаћују пролаз кроз Суецки и Панамски канал, док Иран то не може да ради у Ормуском мореузу.
Одговор лежи у међународном поморском праву. Ормуски мореуз је природни теснац који повезује делове отвореног мора и користи се за међународну пловидбу. Према правилима Конвенције Уједињених нација о праву мора, бродови и авиони свих држава имају право на транзитни пролаз кроз такве мореузе, без ометања.
Приобалне државе могу да наплате само ограничене накнаде за конкретне услуге, као што су пилотажа, тегљење или навигациона помоћ. Међутим, не могу уводити општу транзитну таксу само зато што брод пролази кроз природни међународни мореуз.
Суецки и Панамски канал су другачији случај. То су вештачки водени путеви које су државе изградиле, одржавају и модернизују уз огромне трошкове. Због тога Египат и Панама имају право да наплаћују пролаз, на основу посебних међународних уговора и правног режима који важи за те канале.
Египат од такси за пролаз кроз Суецки канал остварује милијарде долара годишње, док Панамски канал такође има сопствени режим наплате, јер је реч о изграђеном и стално одржаваном пловном путу.
Постоје и сиве зоне у светској пловидби. Русија, на пример, наплаћује пратњу ледоломаца и навигационе услуге на Северном морском путу, док Канада има спорне захтеве у вези са Северозападним пролазом. Турска, кроз Босфор и Дарданеле, може да наплаћује само ограничене таксе за светионike и навигациону помоћ, али не и класичну транзитну таксу.
Зато се ирански захтев за милионске износе по броду у међународним круговима третира као спорна и потенцијално незаконита пракса, а не као редовна наплата пролаза попут оне у Суецком или Панамском каналу.
Уколико би се ова пракса проширила, могла би да изазове озбиљне последице по глобалну трговину, цене енергената и безбедност пловидбе у једном од најосетљивијих морских коридора на свету.
