Iran zahteva da brodovi plaćaju i do dva miliona dolara za prolaz kroz Ormuski moreuz, jedan od najvažnijih energetskih koridora na svetu.
Teheran te namete predstavlja kao naknadu za „siguran prolaz“, navigacione usluge, zaštitu životne sredine i bezbednosne troškove. Iranske vlasti istovremeno tvrde da je reč i o nadoknadi za gubitke pretrpljene tokom američko-izraelskih napada.
Ormuski moreuz, koji se nalazi između Irana i Omana, ima ogroman značaj za svetsku energetiku. Kroz njega je, pre najnovijeg zaoštravanja krize, prolazila približno petina ukupne svetske trgovine naftom i gasom.
Pojedine azijske pomorske kompanije i manji operateri navodno su pristali da plaćaju tražene takse, dok su veliki globalni brodari to odlučno odbili. Sjedinjene Države i Kina, prema dostupnim informacijama, zajednički se protive ovim nametima, a odbacile su ih i zemlje Persijskog zaliva.
Ključno pitanje je zašto Egipat i Panama mogu da naplaćuju prolaz kroz Suecki i Panamski kanal, dok Iran to ne može da radi u Ormuskom moreuzu.
Odgovor leži u međunarodnom pomorskom pravu. Ormuski moreuz je prirodni tesnac koji povezuje delove otvorenog mora i koristi se za međunarodnu plovidbu. Prema pravilima Konvencije Ujedinjenih nacija o pravu mora, brodovi i avioni svih država imaju pravo na tranzitni prolaz kroz takve moreuze, bez ometanja.
Priobalne države mogu da naplate samo ograničene naknade za konkretne usluge, kao što su pilotaža, tegljenje ili navigaciona pomoć. Međutim, ne mogu uvoditi opštu tranzitnu taksu samo zato što brod prolazi kroz prirodni međunarodni moreuz.
Suecki i Panamski kanal su drugačiji slučaj. To su veštački vodeni putevi koje su države izgradile, održavaju i modernizuju uz ogromne troškove. Zbog toga Egipat i Panama imaju pravo da naplaćuju prolaz, na osnovu posebnih međunarodnih ugovora i pravnog režima koji važi za te kanale.
Egipat od taksi za prolaz kroz Suecki kanal ostvaruje milijarde dolara godišnje, dok Panamski kanal takođe ima sopstveni režim naplate, jer je reč o izgrađenom i stalno održavanom plovnom putu.
Postoje i sive zone u svetskoj plovidbi. Rusija, na primer, naplaćuje pratnju ledolomaca i navigacione usluge na Severnom morskom putu, dok Kanada ima sporne zahteve u vezi sa Severozapadnim prolazom. Turska, kroz Bosfor i Dardanele, može da naplaćuje samo ograničene takse za svetionike i navigacionu pomoć, ali ne i klasičnu tranzitnu taksu.
Zato se iranski zahtev za milionske iznose po brodu u međunarodnim krugovima tretira kao sporna i potencijalno nezakonita praksa, a ne kao redovna naplata prolaza poput one u Sueckom ili Panamskom kanalu.
Ukoliko bi se ova praksa proširila, mogla bi da izazove ozbiljne posledice po globalnu trgovinu, cene energenata i bezbednost plovidbe u jednom od najosetljivijih morskih koridora na svetu.
