Američki farmer Džoel Gros iz savezne države Vašington tvrdi da su državne i lokalne institucije regulatorni sistem okrenule protiv njega nakon što je javno kritikovao ograničenja koja se odnose na korišćenje sopstvene zemlje. Gros obrađuje gotovo 5.000 akri zemljišta kod Vilson Krika, uključujući oko 400 akri navodnjavanih površina pod lucerkom i pšenicom, dok ostatak koristi kao pašnjak za goveda rase crni angus.
Problem je počeo kada je poželeo da izgradi kuću na sopstvenom imanju. Pravila savezne države Vašington o zaštiti prirodnog staništa stepe zahtevaju da vlasnik nadoknadi površinu staništa koja se narušava izgradnjom. Prema Grosovim navodima, za svaki akar zahvaćen kućom, prilaznim putem i obaveznom solarnom infrastrukturom mogao bi da bude primoran da trajno zaštiti najmanje još dva akra zemlje od buduće gradnje ili da plati naknadu državi.
Gros takav sistem naziva svojevrsnom „iznudom“, ističući da je vlasnik zemljišta i da na njega plaća porez, ali da istovremeno mora da dobije dozvolu države kako bi ga koristio. Prema istraživanju koje se navodi u analizi, državni i lokalni propisi čine oko 203.976 dolara, odnosno 29,5 odsto prosečne prodajne cene novoizgrađene kuće od 690.701 dolar u analiziranim okruzima Vašingtona. Samo angažovanje ovlašćenog biologa za potrebnu inspekciju staništa, prema Grosovim rečima, može da košta između 2.000 i 10.000 dolara.
Sukob je dodatno eskalirao nakon što je Gros 25. juna 2026. godine na Fejsbuku objavio oštru kritiku državnih propisa pod naslovom „KONFISKOVANO“, optužujući vlasti za zadiranje u pravo privatne svojine. Dva dana kasnije direktor okružne službe za razvoj Džim Anderson-Kuk odgovorio je opširnom objavom u kojoj je osporio Grosove tvrdnje i naveo da su zaposleni u okrugu nakon polemike dobijali pretnje smrću. Gros, međutim, tvrdi da nikada nije pozivao na nasilje.
Posebno sporno pitanje odnosi se na drobljenje kamena sa Grosovog imanja. Nekoliko meseci pre javnog sukoba sa vlastima, lokalni službenici su, prema njegovim rečima, dozvolili da kamen sa farme drobi u šljunak koji koristi isključivo za održavanje poljskih puteva, prostora za stoku i zaštitu od erozije. Pošto materijal nije prodavan niti odvožen sa imanja, rečeno mu je da mu nije potrebna dozvola za komercijalni rudnik.
Gros je nakon toga uložio oko 400.000 dolara u opremu za drobljenje kamena. Međutim, posle njegove javne kritike propisa, okrug je istu aktivnost počeo da tretira kao „industrijski površinski rudnik“. Takva klasifikacija mogla bi da zahteva posebnu dozvolu, dodatne prostorne procedure i procenu u skladu sa zakonom o zaštiti životne sredine, što bi, prema njegovoj proceni, moglo da traje godinama i košta do 200.000 dolara.
Slučaj dolazi u trenutku kada se američki poljoprivrednici već suočavaju sa visokim cenama đubriva, mehanizacije i energenata, skupim kreditima i rastućim dugovima. Istraživanje među 4.000 američkih farmera pokazalo je da je 20 odsto njih smanjivalo površine pod kukuruzom zbog visokih cena i problema u snabdevanju đubrivom.
Martin Armstrong ocenjuje da se poljoprivreda sve više pretvara iz proizvodnje hrane u borbu sa administracijom, dozvolama, ekološkim procenama i propisima. Prema njegovom stavu, pravo privatne svojine gubi smisao ukoliko država može da određuje šta vlasnik sme da radi na sopstvenoj zemlji, a da pritom on i dalje snosi sve troškove vlasništva i plaća porez.
Posledica sve većeg regulatornog opterećenja mogla bi da bude dalje nestajanje malih i srednjih farmi. Velike agrarne korporacije mogu da finansiraju advokate, konsultante i čitave sektore zadužene za usklađivanje sa propisima, dok manji proizvođači sve teže podnose iste troškove. To vodi koncentraciji proizvodnje hrane u rukama sve manjeg broja velikih kompanija.
Slučaj Džoela Grosa zato prevazilazi spor jednog farmera sa lokalnom administracijom. U središtu problema nalazi se pitanje koliko pravo privatne svojine zaista vredi ako vlasnik može da bude primoran da troši desetine ili stotine hiljada dolara samo da bi dobio dozvolu da koristi zemlju koja mu pripada — i da li kritika vlasti može dodatno da pogorša njegov položaj pred istim institucijama koje te propise sprovode.
