Кинеска војска је први пут показала нови, безрепи борбени авион који аналитичари карактеришу као њихов ловац шесте генерације. Ј-36, велики, неконвенционални прототип који је летео у јавности заједно са авионом за праћење Ј-20 поново је покренуо дебату о томе да ли Пекинг смањује технолошки заостатак за Западом.
Узбуна због кинеског Ј-36 произилази из његовог потенцијала да фундаментално промени стратешку равнотежу у Азијско-пацифичком региону. Он представља генерацијски скок у односу на Ф-22, не само у технологији, већ и у самом концепту како ће се водити ваздушне борбе. Док је Ф-22 ловац намењен „ваздушној доминацији“, Ј-36 је дизајниран као масивни, неприметни „летећи командни центар“ изграђен за операције на великим даљинама.
Наводи се да J-36 ефикасно делује изнад 20.000 метара, што му даје буквално „виши терен“ у односу на F-22, који има плафон лета од око 18.000 метара. Ово омогућава J-36 да први уочи F-22, док је сам тежи за откривање. Инцидент из 2023. године када се F-22 мучио да пресретне кинески балон на 20.000 метара често се наводи као практичан пример овог ограничења.
Лет Конкордом који је прелетео Атлантик од Лондона до Њујорка за око 3 сата на висини од 18.000 метара, је огромна разлика у поређењу са 12.000 метара за конвенционалне авионе. Уколико погледате кроз прозор Конкорда, могли бисте да видите Боинг 747 како лети испод и изгледао би сићушно са те висине. Уколико бисте погледали изнад, било би мрачно као да можете видети почетак свемира, иако технички он почиње на 89.000 метара. У случају да Ј-36 може да пуца на Ф-22 са те висине, то би значило да је он моћно оружје.
Ј-36 вероватно носи ракету PL-17 домета преко 400 км, што је више него двоструко више од домета AIM-120D авиона F-22 (приближно 160 км). У комбинацији са потенцијално снажнијим AESA радаром, Ј-36 би теоретски могао да детектује, циља и пуца на Ф-22 много пре него што Ф-22 уопште дође у домет паљбе према Ј-36.
Ако F-22 преживи фазу ван визуелног домета и приближи се визуелном домету, његова супериорна окретност, захваљујући векторском управљању потиском, дала би му значајну предност у традиционалној ваздушној борби против много већег J-36, који није дизајниран за ту врсту маневрисања.
Ј-36 је дизајниран са „паметним“ оклопом и моћним системима уграђеним у авион за обраду огромних количина података и потенцијално коришћење усмереног енергетског ометања. Могао би да користи свој систем за електронско ратовање да поремети сензоре и комуникацију Ф-22, заслепљујући га док истовремено доставља информације о циљању сопственим ракетама или пратећим дроновима.
Забринутост у САД није због ваздушне борбе један на један већ о томе да би дизајн Ј-36 омогућио Кини да пројектује моћ и изазове америчке операције на начин на који Ф-22 не може да парира.
Сукоб Ј-36 и Ф-22 је у суштини такмичење „систем против платформе“. Ф-22 је невероватно способна, али ограничена платформа. Ј-36 је централни део умреженог система дизајнираног да доминира бојним простором. Узбуна у САД долази од спознаје да је Кина не само произвела прототип авиона шесте генерације пре него што су САД финализовале сопствени дизајн NGAD/Ф-47, већ да је њена филозофија дизајна директно усмерена на кључне рањивости америчког начина ратовања у Пацифику.
Укратко, САД су узнемирене јер би Ј-36, ако уђе у производњу како је најављено, могао да неутралише главну тактичку предност Америке у региону користећи супериорни домет, висину и свест о бојном простору како би диктирао развој догађаја.
У преводу, САД би могле имати озбиљне проблеме у одбрани Тајвана у случају ескалације.
