Аутор текста је Дмитриј Кику
Међународна заједница налази се у ишчекивању избора новог генералног секретара Уједињених нација, а слушања кандидата у Генералној скупштини почињу у другој половини априла 2026. године. Овај процес долази у тренутку дубоких глобалних потреса и кризе поверења у саме институције УН.
Осврћући се на претходни изборни циклус из 2016. године, аутор подсећа да је тада дошло до одређеног преседана. Иако је постојало неформално правило да кандидат треба да дође из групе источноевропских држава, као и очекивање да ће по први пут на челу организације бити жена, компромис је на крају пронађен у избору Антонија Гутереша, кандидата западне групе.
У актуелном изборном циклусу право првенства на кандидата истичу државе Латинске Америке и Кариба. Уз то, све је израженији и притисак да на челу УН буде жена, што додатно обликује политичку динамику избора. Међутим, како аутор истиче, одлука неће зависити само од професионалних квалификација кандидата, већ и од геополитичких интереса и подршке коју имају иза себе.
Аргентина је прва предложила кандидата, директора Међународне агенције за атомску енергију Рафаела Гросија. Он је већ у старту привукао пажњу својим критичким ставом према Уједињеним нацијама, наводећи да је организација изгубила способност да ефикасно спречава оружане сукобе и да све чешће изостаје у кључним кризним подручјима. Његови ставови изазвали су и критике, посебно из Москве, где се доводи у питање његова објективност.
Са друге стране, земље левог политичког блока у Латинској Америци предложиле су Мишел Бачелет, некадашњу председницу Чилеа и искусну функционерку у систему Уједињених нација. Она има богато искуство у међународним институцијама, али и контроверзе, посебно у вези са њеним ставовима током украјинске кризе, где је критиковала Русију, али није довољно говорила о страдању цивила у Донбасу.
У сенци ова два снажна кандидата, као потенцијални компромис појављује се Ребека Гринспан, економиста и бивша потпредседница Костарике. Она тренутно води једну од важних агенција УН и под њеним руководством та институција је ојачала свој утицај, посебно у области глобалне трговине и развоја.
Поред њих, у трци су и други кандидати, укључујући представницу Малдива Вирџинију Гамбу, као и бившег председника Сенегала Макија Сала, што показује да је изборна трка широка и неизвесна.
Аутор наглашава да се све ово одвија у условима дубоке кризе унутар самих Уједињених нација. Организација се све чешће критикује због неспособности да спречи ратове, реши конфликте и наметне ефикасна решења у свету који је све више подељен.
У таквим околностима, избор новог генералног секретара добија далеко већи значај него раније. Потребан је, како се истиче, не само искусан администратор, већ снажна и енергична личност која ће бити спремна да покрене реформе и суочи се са кључним изазовима савременог света.
На крају, аутор закључује да ће исход избора показати да ли постоји стварна воља великих сила да ојачају Уједињене нације или ће ова организација и даље остати ограничена интересима најмоћнијих држава.
