Američki ministar finansija Skot Besent pokušava da utiče na kretanje dolara prema japanskom jenu, ali ekonomista Martin Armstrong upozorava da bi takva politika mogla da proizvede suprotan efekat i ponovi greške koje su prethodile velikim finansijskim potresima.
Armstrong je reagovao na Besentovu poruku trgovcima da ne bi trebalo da se klade protiv njega, uz tvrdnju da američki ministar finansija pokušava da iskoristi položaj kako bi uticao na devizno tržište.
Prema Armstrongu, dolar već oko 15 godina jača u odnosu na jen, a pokušaj Vašingtona da verbalnim intervencijama promeni taj trend podseća na poteze vodećih zapadnih država sredinom osamdesetih godina.
On podseća na Plaza sporazum iz 1985. godine, kada su SAD i druge vodeće ekonomije pokušale koordinisano da obore vrednost dolara. Dve godine kasnije usledio je Luvrski sporazum, kojim su vlasti pokušale da zaustave dalji pad američke valute.
Armstrong tvrdi da su tržišta tada pokazala da vlade ne mogu trajno da određuju vrednost valuta. Kada je dolar nastavio da pada i nakon što su zemlje G7 poručile da je slabljenje završeno, investitori su izgubili poverenje u sposobnost vlasti da kontrolišu tržište.
Prema njegovoj oceni, takav razvoj događaja bio je jedan od faktora koji su doprineli berzanskom krahu 1987. godine. Armstrong navodi da je još u vreme predsednika Ronalda Regana upozoravao da bi politika manipulisanja kursom mogla da izazove veliki poremećaj kapitala.
Sličan scenario, kako tvrdi, ponovio se i 1997. godine. Armstrong navodi da je tadašnjeg američkog ministra finansija Roberta Rubina upozoravao na opasnost od intervencija na deviznim tržištima, neposredno pre izbijanja azijske finansijske krize.
On sada upozorava da bi Besentov pokušaj slabljenja dolara u odnosu na jen mogao ponovo da pokaže ograničenja državne intervencije na globalnim tržištima.
Prema Armstrongovom modelu, važan nivo podrške za dolar prema jenu na kraju 2026. godine nalazi se oko 154,20 jena za dolar, dok je otpor oko nivoa od 160 jena. On iznosi i krajnje pesimističnu dugoročnu prognozu prema kojoj bi jen do 2030. godine mogao da oslabi čak do 366 jena za jedan dolar.
Armstrong smatra da sama činjenica da američko Ministarstvo finansija pokušava javno da utiče na kurs pokazuje koliko je snažan postojeći trend slabljenja japanske valute.
On upozorava da bi neuspeh takve politike mogao da ima posledice veće od samog kretanja kursa. Ukoliko tržišta zaključe da vlade više nemaju sposobnost da usmeravaju vrednost valuta, moglo bi doći do šireg gubitka poverenja u državne institucije i njihovu sposobnost da kontrolišu finansijske tokove.
Armstrong zato zaključuje da bi treći veliki pokušaj Vašingtona da političkim pritiskom usmerava devizna tržišta mogao da završi isto kao prethodni – gubitkom kontrole nad tokovima kapitala i novim finansijskim potresom.
