Bela kuća zatražila je od kompanije OpenAI da objavljivanje svog novog modela veštačke inteligencije GPT-5.6 ograniči na uski krug partnera koje bi prethodno odobrila američka vlada.
Razlog su, kako se navodi, izuzetno napredne mogućnosti modela i strah da bi njegova nekontrolisana upotreba mogla da otvori ozbiljna bezbednosna pitanja, posebno u oblasti sajber sposobnosti.
Ovaj potez dolazi u trenutku kada u Vašingtonu raste zabrinutost zbog nove generacije sistema veštačke inteligencije. Nedavno je i konkurentska kompanija bila primorana da povuče svoje najnaprednije modele nakon mera kontrole izvoza, jer su njihove mogućnosti izazvale uzbunu u političkim i finansijskim krugovima.
Prema navodima upućenih, novi model OpenAI-ja smatra se uporedivim sa tim najmoćnijim sistemima. Kompanija je pristala da privremeno ograniči njegovu dostupnost, dok se ne pronađe jasniji model za javno lansiranje.
Direktor OpenAI-ja Sem Altman obavestio je zaposlene da američka vlada trenutno želi da odobrava pristup modelu pojedinačno, za svakog klijenta. On je naveo da to nije rešenje koje kompanija želi na duže staze, ali da će sarađivati sa vladom i ostatkom industrije kako bi se došlo do održivijeg pristupa.
Američka administracija je ranije ovog meseca uvela pravilo po kome kompanije koje razvijaju najnaprednije AI modele treba da ih dobrovoljno dostave na vladinu reviziju 30 dana pre objavljivanja. Ipak, jasan mehanizam primene tog pravila još nije uspostavljen.
Zbog toga među tehnološkim kompanijama vlada konfuzija oko toga ko zapravo vodi regulaciju veštačke inteligencije i po kojim pravilima će se ubuduće odlučivati o objavljivanju najmoćnijih modela.
Stručnjaci smatraju da vlada mora da ima ulogu u pitanjima AI bezbednosti, naročito kada je reč o nacionalnoj bezbednosti. Međutim, upozoravaju da trenutni pristup deluje netransparentno, nedosledno i opasno po razvoj čitave industrije.
U središtu spora sada je pitanje da li najmoćniji modeli veštačke inteligencije treba da budu tretirani kao običan tehnološki proizvod ili kao potencijalno strateško sredstvo koje država mora da kontroliše pre nego što postane dostupno širem tržištu.
