Godinama su vlasti uveravale javnost da su čitači registarskih tablica samo alat za pronalaženje ukradenih vozila, begunaca i opasnih kriminalaca.
Prema oceni Martina Armstronga, to je bila samo prodajna priča. Danas se sve jasnije vidi da cilj više nije samo praćenje automobila, već praćenje ljudi.
Nova platforma za nadzor, poznata kao SignalTrace, namenjena je policiji i državnim agencijama, ali ide daleko dalje od čitanja registarskih tablica. Ona može da prikuplja identifikatore sa pametnih telefona, satova, blutut uređaja, infotejnment sistema u vozilima, Wi-Fi pristupnih tačaka, senzora pritiska u gumama, RFID uređaja, AirTag pratilaca, pa čak i mikročipova za kućne ljubimce.
Armstrong upozorava da vlast više ne zanima samo gde je neki automobil putovao, već ko je bio u njemu, sa kim se kretao, gde je išao, koga je sreo i koliko često se sa nekim pojavljivao na istom mestu.
Cilj tehnologije je, kako se navodi, da „premosti jaz između vozila i putnika“. U praksi, to znači stvaranje jedinstvenog elektronskog otiska čoveka, na osnovu uređaja koji ga okružuju.
Telefon, sat, slušalice, automobil, pa čak i mikročip psa ili mačke, postaju delovi digitalnog identiteta koji može da se prati gotovo svuda.
Prema Armstrongu, upravo tako se nadzor uvek širi. Na početku se javnosti predstavi ograničena i naizgled razumna svrha — borba protiv kriminala. Zatim tehnologija napreduje, baze podataka rastu, a ono što je nekada bilo izuzetak postaje svakodnevni sistem praćenja.
Čitači tablica najpre su prodavani kao sredstvo za hvatanje kriminalaca. Potom su postali baze kretanja vozila. Sada prerastaju u sisteme koji mogu da rekonstruišu čitav obrazac života pojedinca.
Zagovornici privatnosti već upozoravaju da takvi sistemi mogu da otkriju gde ljudi rade, gde se leče, gde se mole, sa kim se druže i kojim grupama pripadaju. Kada se takve informacije jednom nađu u pretraživoj bazi, svaka državna agencija poželeće pristup.
Armstrong ovaj proces vidi kao deo mnogo šireg trenda. Vlade širom sveta grade sisteme digitalne identifikacije, šire finansijski nadzor, prate komunikacije i centralizuju lične podatke.
U isto vreme, policijske agencije traže sve širi pristup mrežama čitača tablica, koje omogućavaju gotovo trenutno praćenje kretanja širom zemlje.
Svaki pojedinačni korak predstavlja se kao tehničko poboljšanje ili bezbednosna mera. Ali kada se svi ti koraci spoje, dobija se infrastruktura za masovni nadzor.
Opravdanje će, kao i uvek, biti bezbednost. Danas su meta kriminalci. Sutra to mogu biti politički protivnici, demonstranti, novinari ili bilo ko koga vlast proglasi sumnjivim.
Armstrong naglašava da sama tehnologija nije najveća opasnost. Problem je u uverenju da se vladama, korporacijama i birokratijama može trajno verovati sa neograničenim pristupom podacima o kretanju, navikama i privatnom životu svakog čoveka.
Kada telefon, vozilo, sat, slušalice i čak kućni ljubimac postanu tragači povezani sa centralizovanom mrežom nadzora, više se ne govori samo o sprečavanju kriminala.
Govori se o stvaranju digitalnog povoca za svakog pojedinca.
A kada takva infrastruktura jednom bude izgrađena, iskušenje da se zloupotrebi postaje gotovo neizbežno.
