Британска полиција у Кенту евидентирала је једногодишњу девојчицу као осумњичену за кривично дело, након што је наводно нанела лакшу повреду другом детету.
Подаци које наводи Мартин Армстронг показују да то није изолован случај. У истој статистици нашло се и шесторо двогодишњака, једанаесторо трогодишњака и двадесеторо четворогодишњака.
Армстронг оцењује да је Британија, земља која се некада позивала на Магна карту и темеље обичајног права, дошла до тога да полиција води криминалне евиденције о деци која нису ни довољно стара да иду у школу.
Полиција Кента бранила је такву праксу тврдњом да жели да разуме шта доводи до тога да деца буду укључена у криминал. Међутим, Армстронг истиче да овде није реч о тинејџерима или младим одраслим људима, већ о бебама и малишанима.
Према његовој оцени, овај случај показује нову стварност у којој сваки инцидент мора бити забележен, категорисан, измерен и унет у базу података.
Уместо да се државни апарат усредсреди на насилни криминал, организоване банде, тероризам и све веће друштвене тензије, полиција, како тврди Армстронг, бележи случајеве са игралишта и међу децом која још немају развијену свест о својим поступцима.
Он овај пример повезује са широм критиком британског правосудног и полицијског система, тврдећи да власти имају времена да евидентирају малолетну децу као осумњичене, док истовремено јавност често слуша да за озбиљне случајеве нема довољно доказа, да истраге трају годинама или да се жртве игноришу.
Армстронг сматра да се Британија све више претвара у државу опседнуту надзором, праћењем и документовањем сваког сегмента живота.
Хиљаде људи, како наводи, бивају хапшене због онлајн комуникације, овлашћења за надзор се шире, а државне агенције све чешће третирају обичне људе као објекте управљања, а не као народ коме треба да служе.
Евидентирање малишана као осумњичених делује апсурдно, али је, према Армстронгу, само још један симптом система који је изгубио осећај размере и здравог разума.
Проблем није само у једном полицијском извештају, већ у начину размишљања у којем чак и једногодишње дете може завршити у полицијској бази.
Армстронг закључује да свака империја у једном тренутку долази до фазе у којој бирократија расте изван сваке разумне мере.
Ако полиција званично бележи бебе као осумњичене за криминал, онда се, према његовој оцени, мора поставити питање да ли је сам систем постао апсурд.
