Britanska policija u Kentu evidentirala je jednogodišnju devojčicu kao osumnjičenu za krivično delo, nakon što je navodno nanela lakšu povredu drugom detetu.
Podaci koje navodi Martin Armstrong pokazuju da to nije izolovan slučaj. U istoj statistici našlo se i šestoro dvogodišnjaka, jedanaestoro trogodišnjaka i dvadesetoro četvorogodišnjaka.
Armstrong ocenjuje da je Britanija, zemlja koja se nekada pozivala na Magna kartu i temelje običajnog prava, došla do toga da policija vodi kriminalne evidencije o deci koja nisu ni dovoljno stara da idu u školu.
Policija Kenta branila je takvu praksu tvrdnjom da želi da razume šta dovodi do toga da deca budu uključena u kriminal. Međutim, Armstrong ističe da ovde nije reč o tinejdžerima ili mladim odraslim ljudima, već o bebama i mališanima.
Prema njegovoj oceni, ovaj slučaj pokazuje novu stvarnost u kojoj svaki incident mora biti zabeležen, kategorisan, izmeren i unet u bazu podataka.
Umesto da se državni aparat usredsredi na nasilni kriminal, organizovane bande, terorizam i sve veće društvene tenzije, policija, kako tvrdi Armstrong, beleži slučajeve sa igrališta i među decom koja još nemaju razvijenu svest o svojim postupcima.
On ovaj primer povezuje sa širom kritikom britanskog pravosudnog i policijskog sistema, tvrdeći da vlasti imaju vremena da evidentiraju maloletnu decu kao osumnjičene, dok istovremeno javnost često sluša da za ozbiljne slučajeve nema dovoljno dokaza, da istrage traju godinama ili da se žrtve ignorišu.
Armstrong smatra da se Britanija sve više pretvara u državu opsednutu nadzorom, praćenjem i dokumentovanjem svakog segmenta života.
Hiljade ljudi, kako navodi, bivaju hapšene zbog onlajn komunikacije, ovlašćenja za nadzor se šire, a državne agencije sve češće tretiraju obične ljude kao objekte upravljanja, a ne kao narod kome treba da služe.
Evidentiranje mališana kao osumnjičenih deluje apsurdno, ali je, prema Armstrongu, samo još jedan simptom sistema koji je izgubio osećaj razmere i zdravog razuma.
Problem nije samo u jednom policijskom izveštaju, već u načinu razmišljanja u kojem čak i jednogodišnje dete može završiti u policijskoj bazi.
Armstrong zaključuje da svaka imperija u jednom trenutku dolazi do faze u kojoj birokratija raste izvan svake razumne mere.
Ako policija zvanično beleži bebe kao osumnjičene za kriminal, onda se, prema njegovoj oceni, mora postaviti pitanje da li je sam sistem postao apsurd.
