Амерички економски аналитичар Мартин Армстронг оценио је да се сукоб између Џорџа Сороша и индијског премијера Нарендре Модија не може посматрати само као политичко неслагање, већ као пример ширег покушаја утицаја богатих појединаца на унутрашњу политику страних држава.
Армстронг у анализи наводи да је кретање индијске рупије последњих дана у великој мери повезано са сукобом између америчко-израелског савеза и Ирана.
Пошто је Индија велики увозник нафте, сваки раст цена енергената и поремећај у снабдевању директно погађа њену економију. Према његовој оцени, рупија је управо због рата достигла историјски низак ниво.
Армстронг сматра да би индијска валута могла снажно да ојача уколико би Доналд Трамп успео да изведе Сједињене Државе из тог сукоба и ако би цене нафте наставиле да падају.
У тексту се наводи и да је Резервна банка Индије активно управљала ситуацијом, интервенисала на девизном тржишту и предузела мере за привлачење доларских прилива, како би се смањила прекомерна нестабилност валуте.
Други део Армстронгове анализе усмерен је на однос Џорџа Сороша и Модијеве владе.
Армстронг оцењује да је реч о судару идеологија и интереса. Сорош, као заговорник концепта „отвореног друштва”, годинама критикује Модијеву политику, док индијска владајућа странка BJP његово деловање представља као страни притисак и покушај дестабилизације Индије.
Аутор подсећа да је Сорош критиковао Модијеву владу због политике у Кашмиру и закона о држављанству, тврдећи да такви потези угрожавају секуларни карактер Индије.
Армстронг, међутим, сматра да финансирање опозиционих структура, медија и организација цивилног друштва у страним земљама представља политичко мешање, без обзира на то што се оно представља као филантропија.
Он у исти контекст ставља и Била Гејтса, наводећи да и Сорош и Гејтс преко својих фондација покушавају да обликују друштва у складу са сопственим уверењима.
Према његовој оцени, проблем није само у донацијама, већ у условима који их прате. Армстронг тврди да фондације новац често дају уз јасно дефинисане политичке, правне или институционалне услове, чиме стичу утицај на политику земаља у којима делују.
Он наводи да таква врста „стратешке филантропије” може да потисне локалне гласове и мање финансиране алтернативне ставове.
Армстронг посебно критикује то што приватни милијардери, за разлику од изабраних влада или компанија које одговарају акционарима, немају демократску одговорност према народу чије политике покушавају да обликују.
У анализи се истиче да критичари такво деловање виде као нови облик идеолошког колонијализма, у којем се решења креирана у Вашингтону, Њујорку или Сијетлу намећу државама са другачијом традицијом, културом и политичким потребама.
Армстронг закључује да се из неутралног угла може рећи да Сорош и Гејтс покушавају да обликују свет према сопственим вредностима, док их критичари виде као неизабране олигархе који користе огромно богатство и порески повлашћене фондације да би утицали на локалне демократије.
Према његовој оцени, суштинско питање није да ли богати појединци имају право да донирају новац, већ да ли тим новцем добијају моћ да намећу политичке приоритете народима који их никада нису бирали.
