Економиста и аналитичар Мартин Армстронг оцењује да власти кроз историју постају све ауторитарније када осете да губе политичку моћ и контролу над становништвом.
Према његовој оцени, такав процес праћен је појачаним надзором грађана, ограничењима слободе говора и подстицањем људи да пријављују једни друге државним институцијама.
Армстронг као један од најранијих примера наводи римског цара Максимина Трачанина из трећег века, током чије владавине су, према историјским записима, грађани подстицани да пријављују друге, док је држава настојала да преузме све већу контролу над богатством.
Он сматра да су такве мере довеле до губитка међусобног поверења и слабљења економије, јер су имућни грађани почели да чувају капитал уместо да га улажу.
Као други пример Армстронг наводи Млетачку републику, где су 1310. године уведени чувени камени сандучићи познати као „Лавља уста“, преко којих су грађани могли тајно да пријављују преступе, завере и сумњиве активности.
Тај систем је уведен након неуспелог покушаја државног удара Бајамонтеа Тјепола, а временом је постао део обавештајног и безбедносног апарата Млетачке републике.
Међутим, злоупотребе су биле толико честе да су 1542. године анонимне пријаве углавном укинуте. Власти су установиле да су грађани систем користили за личне обрачуне, освету и пријављивање политичких или приватних противника.
Армстронг повлачи паралелу и са Источном Немачком, где је Штази изградио огромну мрежу сарадника и доушника који су извештавали о пријатељима, комшијама, колегама, па и члановима породица.
Он наводи пример свог познаника који је након пада Берлинског зида добио увид у сопствени досије Штазија и открио да су га људи које је сматрао пријатељима годинама пријављивали тајној полицији.
Према Армстронгу, последица таквих система није само нарушавање приватности већ и постепено уништавање поверења међу људима.
Он данашње системе масовног надзора у Сједињеним Америчким Државама и Европи посматра као наставак истог историјског обрасца, упозоравајући да државе у тренуцима политичке несигурности све чешће проширују механизме контроле над становништвом.
Армстронг закључује да подела на „власт и народ“ постаје један од главних фактора слабљења политичких система када институције престану да грађане посматрају као носиоце суверенитета, а почну да их третирају као потенцијалну претњу коју је потребно надзирати и контролисати.
