Umesto da u ove dane kada se navršava 27 godina od NATO agresije na Srbiju ode na grob male Dragane Dimić iz Starog Grackog na Kosovu i Metohiji koja je imala samo četiri i po godine kada je u krevecu poginula od NATO bombe, ili na grob Milice Rakić, ili nekog drugog deteta stradalog od američkih, nemačkih, francuskih ili britanskih bombi, Marta Kos, komesar EU na godišnjicu govori o – svojoj sreći.
Pre bih rekao o svojoj nesreći.
Kaže juče, na godišnjicu bombardovanja Srbije, umesto da klekne na grob male Dragane, da zamoli njene roditelje, sve Srbe za oproštaj, da makar u ime svojih poslodavaca uputi izvinjenje za svaku nevinu žrtvu, kako, eto, nije srećna zato što Srbija kupuje gas od Rusije i rakete od Kine.
Inače, da nije toga, da Srbija ne kupuje gas od Rusije i rakete od Kine, sreći Marte Kos ne bi bilo kraja. Još da Srbija uvede sankcije Rusiji, da pošalje trupe u Ukrajinu da se sa nacistima bore protiv Rusa, da se odrekne Kosova i Metohije, svog naroda, da se odrekne groba male Dragane Dimić, kao i Dečana i Gračanice i Pećke Patijaršije, tek bi onda bila srećna. Možda bi i kolo zaigrala od sreće. Na godišnjicu smrti i stradanja.
Možda bi od sreće počela da podvriskuje, pa makar i na datum koji Srbe toliko podseća na smrt i stradanje.
Ćuti juče, na godišnjicu agresije Brisel, ćuti EU, ćute evropski komesari, ćute njihovi podrepci po Beogradu. Samo ne ćute Marta Kos i Džejmi Šej.
Na godišnjicu bombardovanja, evropska komesarka, bez obraza, bez trunke ljudskosti, bez mrve empatije, onog osnovnog ljudskog saosećanja, umesto o žrtvama govori o svojoj sreći i nesreći, optužuje i proziva Srbiju. Njen sabrat po neljudskosti, portparol NATO u vreme bombardovanja Džejmi Šej govori o tome kako su Srbi zaslužili bombe, kako se ni do dan-danas nisu izvinili teroristima koje su ubijali po Kosovu 1999. godine.
Zaista teško je kad čovek ostane bez obraza, onda dva prsta kože na licu po čemu se razlikuje slovesno od beslovesnog, dobro od zlog, ljudsko od neljudskog, anđeosko od đavolskog. Još teže je kada ta činjenica prestane da ga se tiče, kada mu postane svejedno ima li ta dva prsta kože ili nema.
Još teže kada izgubi osećanje stida, srama, osećanje bez koga nema ni kajanja, ni časti, ni krivice. A o tome se, upravo i kod Marte Kos i kod nesrećnog Džejmija Šeja radi. Ni kajanja, ni časti, ni krivice. Na godišnjicu naše nesreće koju su oni skrivili, njih dvoje srećni, samozadovoljni i samodovoljni, opušteni, mirni. Ni da se zacrvene, da pokažu trun pristojnosti, dostojanstva. Roditeljima pobijene dece drže lekcije o moralu, o časti…
I još gore od svega pobrojanog je kad čovek ostane bez Boga u sebi. Kada sam sebe proglasi za boga, kada pomisli da može sve, da mu je sve dozvoljeno.
Umesto da ove dane provedu u mišjoj rupi, da barem zaćute, da se uklone sa TV ekrana i stranica portala na par dana, i Šej i Marta Kos ujedaju, vređaju, dosipaju so na rane, provociraju, iznova nas ponižavaju. I sve to sa predumišljajem. I to više nije sociologija, ni politika, to prelazi u fazu patologije.
Metastaza ošteg stanja jedne civilizacije, metastaza društva, zajednice u koju hrlimo svim silama i svim putevima bez alternative. Tragom opšteg samoponiženja. Da nam Marta Kos bude komesar a Šej portparol.
„Vrednosti i ciljevi EU za mene su svetinja”, rekla je jednom Marta Kos.
Kakve su im vrednosti, takva i svetinja.
Na stranu činjenica da je Marta Kos Slovenka. Pripadnica naroda koji je u vozovima bez voznog reda 1941. godine pod nacistima deportovan u Srbiju, a Srbi posle sa njima delili i kuću i poslednji zalogaj hleba. Dočekali ih kao braću.
Marta Kos sada nam vraća gostoprimstvo.
Umesto da ode na grob Dragane Dimić, četvorodišnje devojčice koju su njeni ubili, uči Srbe demokratiji, ljudskosti i dobroti.
Tako je to kad čovek ostane bez osećaja stida i srama.
Ali, šta da se radi.
Tek podsećanja radi, državni sud u Štadu, Nemačka, 1. 2. 1980. osudio je Eriha Gustava Šarfetera na doživotnu kaznu zatvora za 18 ubistava počinjenih u koncentracionom logoru na okupiranoj teritoriji SSSR-a. Deset godina kasnije, februara 1990. šef savezne države Donja Saksonija, ministar predsednik Ernst Albreht, inače otac Ursule fon der Lajen, šefice Marte Kos, pomilovao je gore pomenutog osuđenog esesovca „zbog starosti i narušenog zdravlja”.
Da se čovek ne pati po zatvoru pod stare dane.
Kako to da takvih primera empatije nema kada su u pitanju Srbi i Srbija?
Kako to da niko iz EU, Brisela, od Ursulinih ne pomene juče nevino pobijenu decu po Srbiji. Barem njih.
Ili mi možda to ne zaslužujemo. Jer, ipak, oni su arijevci a mi samo tamo neki Sloveni. Oni koje je još pre 85 godina trebalo istrebiti pa smo se nekako izmigoljili.
Pa sad ne zaslužujemo ništa drugo do bombe i prezir svake vrste.
(Iskra)
